Dostojevski o smislu ljudskog postojanja

Antropološki pesimizam Dostojevskog

‘Ja sam dete svoga vremena. Dete bezvjerja I sumnje.’ Dostojevski, Pisma

‘Ali možda Boga i nema…’ Raskoljnikov, Zločin I  kazna

‘Na svetu ne postoji ništa takvo što bi nagonilo ljude da vole sebi slične.’ Ivan Karamazov, Braća Karamazovi

‘Jer živa duša će života iskati, živa duša neće iskati mehaniku, živa je duša podozriva, živa je duša nazadna.’ Razumihin, Zločin I kazna

‘Nisu teški tereti za sve.’ Aljoša Karamazov, Braća Karamazovi

‘Ljudi su na zemlji sami- u tome je nesreća.’ Lihvar,  Krotka

‘Širok je čovek, suviše širok. Ja bih ga suzio.’ Ivan Karamazov, Braća Karamazovi

‘Da bi se čovek zavoleo potrebno je da se sakrije, a pokaže li svoje lice gotovo je s ljubavlju.’ Ivan Karamazov, Braća Karamazovi

‘Pa šta bih ja bez Boga?- Sonja Marmeladova

A šta tebi Bog za to čini?’- Raskoljnikov, Zločin I kazna

‘A uveriće se ljudi i u to: da ne mogu nikad ni slobodni biti, zato što su slabi, poročni i ništavni i buntovnici.' 'Jer ništa nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode.' Veliki inkvizitor, Braća Karamazovi

Ljudski karakter, autentična ljudska komunikacije, usamljenost

   Na samom kraju pripovetke Krotka( objavljena 1876. godine u Dnevniku pisca), gde lihvar-filozof svodi svoj životni bilans, nailazimo na jedno viđenje sveta koje je pesimističko u svojoj antropološkoj ravni značenja. Naime, dok mrtvo telo njegove žene leži na odru, lihvar kaže: ’ Šta će mi sada vaši zakoni, vaša država, vaša vera. Zašto je mračna inercija uništila ono što je dragocenije od svega?’ i ‘Ljudi su na zemlji sami’ dodaje junak Dostojevskog. Na kraju lihvar postavlja jedno dalekosežno pitanje: ‘Ljudi volite jedni druge, ko je to rekao, čiji je to zavet?’

   U situaciji kada je čovek suočen sa nepopravljim gubicima, kao smrt lihvareve žene , ništa ne može da pomogne da se oživi ljudsko biće koje je mračna inercija uništila. Nema nikakvog spasa ni ovde dole na zemlji, ni tamo gore na nebu. Niti mogu pomoći zakoni, država, bilo kakva društvena ili politička akcija, a ni hrišćanska religija. Čovekova egzistencije je prolazna I smrtna. U smislu ovakvih razmišljanja svedoči i zapis iz intimne beležnice Dostojevskog povodom smrti njegove žene Marije Dmitrijevne: ‘Maša leži na stolu. Da li ću se videti sa Mašom.’  Prva rečenica govori o nenadoknadivom antropološkom gubitku, nenadoknadivom bilo kakvim socijalno-političkim akcijama. U drugoj rečenici odgovor je negativan, a ako nije sigurno da će se videti sa Mašom, onda nije sigurno ni da će se nenadoknadivi gubici na zemlji nadoknaditi negde u sferi onostranog- transcedentnog-božanskog.

   U samom središtu pripovetke Krotka kristališe se i misao o fundamentalnoj usamljenosti čovekovoj konkretizovana kao misao o nemogućnosti autentične ljudske komunikacije, nemogućnost supružnika da uspostave bračnu zajednicu- baš kao što je u životu Dostojevskog pandan  iskustvo neuspešne bračne veze sa Marijom Dmitrijevnom(a u svom poslednjem romanu Braća Karamazovi, porodica Karamazov je sve drugo samo ne primer hrišćanske sloge, odnosi među ukućanima su potpuno poremećeni.)

   U čemu se ogleda ljudska sudbina? Krotka bira smrt jer ne može biti verna žena, naime ne može, i pored bračnih zaveta, da zavoli svoga muža lihvara. Njen karakter određuje njenu sudbinu. I kod lihvara ono psihološko preteže nad socijalnim okolnostima. Svoj ponižavajući socijalni položaj, lihvar je izabrao pod uticajem psihološkog poriva koji on ovako određuje: ‘Što gore to bolje’. Ova psihološka logika, logika karaktera kao sudbine, logika sudbinskog u karakteru, prisutna je I u ubedljivoj sceni kada lihvar pada pred noge Krotkoj, aktivirajući svojim postupkom ono sudbinsko u karakteru svoje supruge- to da ona časna I ispravna kakva jeste, ne može živeti sa čovekom koga ne voli. Samoubistvo Krotke sudbinski- karakterno je unapred određeno.

Autentična ljudska komunikacija I ljudska priroda

       Odmah nakon razmišljanja o smrti svoje žene Maše, u svojoj intimnoj beležnici, Dostojevski prelazi na razmišljanje o problemu autentične međuljudske komunikacije: ‘Zavoleti čoveka kao samog sebe po zapovesti Hristovoj- nemoguće je. Zakon ličnosti na zemlji nas vezuje. Ja sputava.’ Međutim, nastavljajući dalje, Dostojevski zaključuje da: ‘ Čovek stremi idealu koji je u suprotnosti s njegovom prirodom. Kad čovek nije ispunio zakon stremljenja ka idealu, tj. kad nije žrtvovao sa ljubavlju svoje ja ljudima ili drugom bićum (ja i Maša), on onda pati što je greh. Prema tome čovek neprestano mora patiti a ova patnja uravnotežuje se rajskim zadovoljstvom ispunjavanja zakona, tj. žrtvom. U tome i jeste zemaljska ravnoteža. U protivnom zemlja bi bila besmislena.’

   Dakle stanje greha bila bi nemogućnost ispunjenja zakona stremljenja ka idealu, odnosno  nemogućnost stanja da svoje ja žrtvujemo jedni drugima. Ovo lično iskustvo sa suprugom Mašom, Dostojevski zatim uopštava, pa zaključuje da je glavnu zapovest Hristove etike nemoguće realizovati, zato što je ljudski karakter prepreka ispunjenju Hristovog zaveta, te otuda čovek teži idealu koji ne odgovara njegovoj egoističkoj prirodi( da podsetimo Dostojevski piše: ‘Zavoleti čoveka kao samog sebe po zapovest Hristovoj- nemoguće je. Zakon ličnosti na zemlji nas vezuje. Ja sputava.’) Dakle, ovakvo viđenje Dostojevskog nazivamo antropološki pesimizam. Svakako, priznati sebi ovako nešto moguće je samo u graničnim situacijama iskustva smrti bližnjih kao recimo kada Dostojevski u jednom pismu kaže kako ga posle smrti njegove ćerke Sonje teše da će još imati dece, a on neprestano pita: ‘A gde je Sonja?’ svestan neponovljivosti ljudske egzistencije (uporedi i iskustva smrt Krotke I Marije Dmitrijevne kao iskušavanja graničnih situacija)

   Može li se sa ovakvim iskustvom živeti? Čitavo životno iskustvo Dostojevskog (poljuljano samopoštovanje zbog izdaje ideja kružoka Petraševskog, smrt žene I dece, tragikomična inscenirana smrtna presuda, kockarski poriv, večita oskudica, bez iskrenih prijatelja, iskustva Sibira) navodilo je na zaključak da čovek teži idealu koji je u suprotnosti sa njegovom prirodom. Ako je ljudski smisao života u mogućnosti dostizanja rajskog stanja na zemlji I ako zavoleti čoveka kao samog sebe nije moguće, odnosno ako čovek teži idealu suprotnom njegovoj prirodi, šta je logičnije zaključiti nego da je sve taština I muka.

 Dakle Hristov zavet ljubavi prema drugom čoveku nije moguće ostvariti, naime čovek ne može zavoleti drugog čoveka kao samog sebe.

   Da sumiramo. Pesimistička piščeva preokupacija polazi od dva saznanja koja su činila okosnicu sopstvenog psihičkog sveta Dostojevskog: saznanja o nemogućnosti autentične međuljudske komunikacije I saznanja o karakteru kao sudbini. Život ljudi, prema lihvaru filozofu, nema nikakvog smisla, pošto čovek nije u stanje da realizuje raj na zemlji usled nepobedivog fatalnog delovanja ljudskog JA. To delovanje ljudske prirode ima u pripoveci snagu neke slepe sile, neumoljive kao mitska sudbina.

Karakter je sudbina čovekova

   Ideja sudbinske neumoljive predodređenosti čovekovih postupaka ostavila je traga I u romanu Zločin I kazna. Okolnosti pod kojima Raskoljnikov živi takoreći sudbinskom neminovnošću upućuju ga na zločin. Međutim, kao i u Krotkoj tako I u liku Raskoljnikova sudbina se pojavljuje u vidu karaktera, s tim što karakterna crta Raskoljnikova koja upućuje na zločin ima naglašeno patološki oblik. Misao o zločinu kao sudbinska sila ona je kojoj junak romana neminovno podleže. Onog poslednjeg dana, kada je sve odlučeno, Raskoljnikov je delovao gotovo sasvim mehanički, kao da je junaka neko uzeo za ruku I povukao ga za sobom sasvim neodoljivo, slepo bez pogovora. Izgledalo je, čitamo to u romanu, kao da nekom čoveku točak kakve mašine zahvati deo odeće I onda ga počne u sebe uvlačiti.   A čitamo I da je Raskoljnikov ušice sekire spustio na staričinu glavu sasvim mahinalno.

   Sve to navodi na zaključak da je ideja zločina neka elementarna stihijska sila što takoreći mimo volje I svesti deluje na ponašanje glavnog junaka. I ovde važi ona heraklitovska misao da je Karakter sudbina čoveka.

Anđeo smrti

  U salonu J.P.Polonskog, pričajući o unutrašnjem iskustvu posmatranja pogubljenja atentatora Moldeckog (1880. godine), na reči domaćina Polonskog ‘Sve je to bilo pa prošlo’, vidno potrešen Dostojevski retorički odgovara: Da li je prošlo? Anđeo smrti ga je I tada dodirnuo svojim krilom. Od tragikomedije sa insceniranom smrtnom kaznom čitav život Dostojevskog u izvesnom smislu bio je jedno lagano umiranje. Ili, kako to piše Nikola Milošević u svojoj knjizi Dostojevski kao mislilac:’’ Sve ono sumorno I mračno u njegovim knjigama bilo je u znaku onog istog anđela. Jer šta je I drugo u svojim dubinama književni opus Dostojevskog ako nije jedno turobno kazivanje o onom nepopravljivom I neizlečivom u životu.’’

   U prilog ovome zapažanju akademika Miloševića svedoče I reči samog Dostojevskog povodom saznanja o neminovnosti smrti (inscenirana smrtna kazna), sve je kaže izgledalo: ’’ništavno pred poslednjim strašnim trenutkom prelaska u nešto nepoznato u tamu.’’ ‘’Sećam se’’, rekao je još Dostojevski, ‘’neke tupe svesti o neizbežnosti smrti. Upravo tupe.’’

by Edi Daruši