Janusova lica globalizacije

  „Naš san je svet bez siromaštva.“

Moto Svetske banke 

  „Vlast  prikazuje većinu koja nastanjuje podrume sveta kao potrošnu robu. Podela sveta isključuje većinu.“

Markos podkomandant Zapatističkog narodnooslobodilačkog pokreta

Uvod

   „Živimo u svetu u kojem se transformiše svaki aspekt onoga što činimo, bilo to dobro ili loše, upadamo u jedan globalni poredak koji niko u potpunosti ne razume, ali čije posledice osećamo svi.“

Entoni Gidens[1]

 

    Iako globalizacija nije nova pojava, o različitim talasima globalizacije govori se još od 16. veka, kada se danas o njoj govori misli se na svet nastao nakon pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, kolapsa modela realnog socijalizma i Fukujamine objave kraja istorije odnosno objave pobede liberalne demokratije i modela slobodnog tržišta, dakle trijumfa kapitalizma kao globalnog sistema koji više nema alternative i svetskog rivala.

   Fenomen globalizacije postao je središnja tema interesovanja sa zavidnim brojem priloga koji različite apekte globalizacije dovode u vezu sa različitim oblastima ekonomskog i društvenog života.

   Menjajući svet i našu sliku o svetu u kojem živimo globalizacija prema Entoni Gidensu      ( Anthony Giddens ): „... povezuje udaljena mesta, na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali hiljadama kilometara daleko i vice versa.“[2] Za ogroman broj ljudi otvaraju se problemi i pitanja koja su u većoj ili manjoj meri povezana sa trendom globalizacije. Odnosno, globalizacija na svakodnevni život utiče onoliko koliko i na događaje na svetskom nivou. Tako globalizacija označava proširivanje i produbljivanje socijalnih odnosa i institucija kroz prostor i vreme, i to kada na svakodnevne aktivnosti pojačano utiču događaji s druge strane globusa, kada delovanje i odluke lokalnih grupa ili zajednica imaju značajan globalni odjek.

  Iako postoje različite dimenzije globalizacije[3] koje su međusobno neraskidivo povezane, globalizacija se neretko izjednačava sa ekonomskom globalizacijom koja podrazumeva dominaciju slobodnog tržišta, međunarodne ekonomske integracije, smanjenje trgovinskih barijera, slobodan protok kapitala, ili, prema rečima Tomasa Fridmana ( Friedmen Thomas ): „... globalizacija znači širenje slobodnotržišnog kapitalizma na gotovo svaku zemlju u svetu.“ [4] Prema ovom diskursu tek svetsko, globalno, tržište obezbeđuje istinsko političko- demokratsko delovanje građana.Tako se globalizacija označava kao vladavina svetskog tržišta odnosno vladavina neoliberalne ideologije. U osnovi ideologije slobodnog tržišta je model koji se često pripisuje Adamu Smitu, a prema kome tržišne sile- motivisanost profitom- kao nekavom nevidljivom rukom vode privredu ka efikasnim ishodima. Zato što po tom modelu nema potrebe za državnim intervencijama, to jest slobodna nesputana tržišta rade savršeno, ove politike kvalifikuju se kao neoliberalne, bazirane na tržišnom fundamentalizmu.[5] Međutim, neoliberalna globalizacija, prema Naomi Klajn, produkuje korporacijski sistem koji briše granice između Velike vlade i Velikog kapitala. Njegove glavne odlike su ogromni transferi javnog bogatstva u ruke privatnika, često praćeni naglo naraslim dugovanjima, sve većim jazom bleštavo bogatih i sramno siromašnih, kao i agresivni nacionalizam koji opravdava ogromne troškove u ime bezbednosti. Zbog nedostataka za većinu siromašnih i njihove deprivacije, korporacijski sistemi obuhvataju agresivnu kontrolu građana, masovna hapšenja, sužavanje građanskih prava i sloboda.[6]

   Dakle, kroz proces neoliberalne globalizacije nacionalne države bivaju potkopane aktivnošću transnacionalnih aktera, koji potencijalno anuliraju nacionalne zakone ( radna i socijalna prava, zaštita životne sredine) ako ugrožavaju slobode multinacionalnih kompanija da kontrolišu ekonomske poslove i društveni život u čitavom svetu. S ovim se slaže i Entoni Gidens. Prema ovom autoru globalizacija se vodi sa Zapada i snažno je obeležava američka[7]

politička i ekonomska moć koja uništava lokalne kulture, uvećava nejednakost u svetu i pogoršava život siromašnima. 

   Prema rečima nobelovca Džozefa E. Stiglica ( Joseph E. Stiglitz ): „ Globalizacija danas nije u interesu mnogih siromašnih u svetu.“ [8] Za vreme svog mandata na mestu glavnog ekonomiste Svetske banke, 1997.- 2000.godine, ono što je tada video radikalno je promenilo njegove poglede na globalizaciju i ekonomski razvoj: „ Video sam iz prve ruke pustošeće efekte koje globalizacija može imati na zemlje u razvoju i posebno na siromašne u tim

zemljama.“ [9] Ekonomske šok terapije, Čikaške škole Miltona Fridmana, koje su bile nametnute zemljama u razvoju u procesu globalizacije- kreirane u Beloj kući,

Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci- donošene su, tvrdi ekonomista Stiglic, zbog ideologije i politika koje odgovaraju interesima pojedinaca.

  Zapravo, globalizacija svet deli na pobednike i poražene, na malobrojne koji napreduju i preostalu većinu koja živi u bedi i očajanju. Udeo najsiromašnije petine svetskog

stanovništva u svetskom prihodu spao je od 1989. do 1998. godine sa 2,3 na 1,4 odsto. S druge strane, udeo najbogatije petine je porastao. Studija UN-a iz 2006. godine ustanovila je da 2% najbogatijih odraslih osoba na svetu poseduje više od polovine vrednosti svih svetskih domaćinstava.[10] U nerazvijenim zemljama ekološka bezbednost i zakonodavstvo su slabi ili skoro ne postoje. Neke multinacionalne korporacije prodaju proizvode koji su kontrolisani ili zabranjeni u razvijenim zemljama (poput genetski modifikovane hrane), kao i lekove lošeg kvaliteta i štetne pesticide. Prema Stiglicu globalizacija ne doprinosi ni stabilnosti globalne ekonomije. Tranzicijom od centralizovane privrede ka tržišnoj (prelivajućoj ili kapajućoj) ekonomiji se tako loše upravljalo da je uglavnom došlo do eskalacije siromaštva dok su dohoci strmoglavo padali.[11]  Sve to više liči na globalnu pljačku nego na globalno selo.

   Globalizacija slobodnog tržišta dovela je do dramatičnog porasta ekonomskih i društvenih nejednakosti kako u okviru samih država tako i međunarodnom planu. Globalno slobodno tržište podrilo je sposobnost nacionalnih država i njihovih sistema socijalne zaštite da stvore socijalnu sigurnosnu mrežu unutar koje se neće propadati u vrtlog siromaštva i bede.[12] Suočene s imigrantima velikih globalnih zona siromaštva i ksenofobijom i šovinizmom

razvijenih zemalja, ovakve situacije ne obećavaju doba političke i socijalne stabilnosti. Prema Eriku Hobsbaumu ( Eric Hobsbawm) ovaj talas nejednakosti, u uslovima ekonomske

nestabilnosti kakvu je stvorilo globalno slobodno tržište, u korenu je glavnih političkih i društvenih tenzija XXI-og veka.[13] Tržišni fundamentalizam sverazornom polarizacijom na bogate i siromašne svetsku arenu pretvara u vulkansko tlo. Onemogućavanje ostvarivanja bazičnih ljudskih potreba prema Miroslavu Pečujliću vodi: „... raspadanju socijalnog tkiva

ili erupciji eksplozivnih konflikata.“[14] Janusovo lice globalizacije izražava dvojstvo superiorne tehno-ekonomske i inferiorne socijalne strane.

   Zajedno sa pozitivnim mogućnostima koje globalizacija i tehnološki razvoj( informaciona tehnologija i digitalizacija)  pružaju nameću se  brojni rizici. Danas se suočavamo sa

dominacijom „proizvedenih rizika“[15] koji su direktna posledica uticaja čovekovog znanja i tehnologije na svet prirode. Globalne klimatske promene i opasnosti koje dolaze od njih predstavljaju katastrofalne posledice delovanja neoliberalne globalizacije: efekat staklene bašte, genetski modifikovana hrana, bolest ludih krava, oskudica vode za piće. Prema Entoni Gidensu neki od proizvedenih rizika zaista imaju katastrofalne razmere kao što su globalni ekološki rizici, širenje nuklearne tehnologije ili krah svetske ekonomije.[16] Rizik je danas zadobio zastrašujuće razmere koji savremeni svet pretvara u društvo rizika van naše kontrole: „... nekakav odbegli svet...“[17]. Nesagledive razmere rizika inherentne su posledice vladajućeg tipa tehnološko-ekonomskog razvoja, čijim se razvojem rizici uvećavaju.

   Kao što je rečeno socijalni rizici silno se uvećavaju neograničenom vladavinom ideologije neoliberalizma. Prema Entoni Gidensu događaji od 11. septembra 2001. ukazali su nam na rizike velikih međunarodnih terorističkih akcija. Sve širi jaz između malog broja bogatih i većine siromašnih i obespravljenih izaziva resantiman i očajanje koji su imali udeo u pokretanju terorističkih napada. Prema Bodrijaru (Jean Baudrillard) na teror globalizacije odgovara se terorom.[18] Sve intenzivnija globalizacija predstavlja i kontekst i sredstvo koje je

učinilo mogućim terorističke napade . Čitava akcija osmišljena je imajući u vidu globalni medijski auditorijum i dramatičan televizijski prenos koji je, zarivanje drugog aviona u Južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, gledalo oko milijardu ljudi.

   Dramatičan porast siromaštva i bede, fragmentiranog društva, iskorenjivanje moralnih standarda kako na nacionalnom planu tako i u čitavom svetu nužno nameće pitanje koliko još vremena treba da prođe dok se ne izađe iz „doline suza“ i koje će sve žrtve biti za to

potrebne: „...koliko marginalizovanih sudbina“, pita se Jirgen Habermas (Jurgen Habermas), „će ostati da leži pored ivice puta, koliko neobnovivih civilizacijskih dostignuća će pasti kao žrtve tog stvaralačkog razaranja.“[19]

   Ako „globalizacija odozgo“ prosto odvlači moć ili uticaj od lokalnih zajednica i nacionalnih država i smešta ih na globalnu scenu u ruke transnacionalnih aktera koje niko nije izabrao, suprotan trend, od događaja globalnog otpora u Sijetlu 1999. godine, jeste „globalizacija odozdo“. Ona gura naniže stvarajući nove pritiske u korist lokalnih autonomija. Globalizacija je izazvala oživljavanje lokalnih i kulturnih identiteta u raznim delovima sveta. Ali kako u demokratijama uspostaviti korak sa globalnim dešavanjima i povratiti poljuljano poverenje građana u demokratiju. Odgovor Naomi Klajn je u produbljivanju demokratije, široj participaciji građana. Treba se pripremiti za eksperimentisanje s alternativnim demokratskim procedurama, koje omogućuju da se donošenje odluka približi svakodnevnom životu građana. Službeni moto prvog Svetskog socijalnog foruma u Porto Alegreu bio je: „Drugačiji svet je moguć“, a naglasak Foruma je bio na alternativama koje dolaze iz zemalja Globalnog Juga koje najviše trpe posledice globalizacije. Reagujući na krizu predstavničke demokratije, Forum je pokušao da izradi nacrt mogućih alternativa, odnosno perspektivu sveta unutar kojeg je moguće mnoštvo različitih svetova.

---

[1] Entoni Gidens, Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd 2005., str.33

[2] Citat preuzet od: Vladimir Vuletić, Globalizacija, Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin, 2006., str.10

[3] Najjednostavnija je podela dimenzija na ekonomsku, kulturnu i političku.Upor. Vladimir Vuletić, isto, str. 45. U radu ćemo se baviti ekonomskom i političkom dimenzijom globalizacije.

[4] Nav. prema: Vladimir Vuletić, isto, str. 19

[5] Tako Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd 2002. str.87

[6] Uporedi Naomi Klajn, Doktrina šoka, Samizdat B92, Beograd 2009., str. 23

[7] Tako Tomas Fridman piše: „Globalizacija ima izrazito američki lik: svet jede „Big mek“, pije koka-kolu ili pepsi-kolu, koristi IBM kompjutere, Windovs. Amerika bičuje svet da ubrza kretanje, mi verujemo da američke institucije moraju sve ostale da pošalju na groblje istorije... Nasuprot tradicionalnim osvajačima, mi se ne zadovoljavamo samo time da pokorimo druge, već insistiramo da postanu slični nama.“ Nav. prema Miroslav Pečujlić, „Planetarni kentaur: dva lika globalizacije“, NSPM, vol. VII, no. 3-4, str.26

[8] Džozef  E. Stiglic, isto, str. 225

[9] Džozef E. Stiglic, isto, str. 9

[10] Nav. prema Naomi Klajn, isto, str. 506

[11] Džozef E. Stiglic, isto, str. 226

[12] Toni Džad navodi da je svaki peti Amerikanac siromašan, a da 60% više novorođenčadi umre tokom prve godine života u SAD nego u Francuskoj i Nemačkoj. Toni Džad, „Sami se najveći neprijatelj“, NSPM, vol.VII, no. 3-4, str. 175

[13] Erik Hobsbaum, Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, Beograd 2008., str. 9

[14] Miroslav Pečujlić, isto, str. 34

[15] Entoni Gidens, isto, str. 53

[16] Entoni Gidens, isto, str. 60

[17] Entoni Gidens, isto, str. 30

[18] Žan Bodrijar, „Duh terorizma“, NSPM, vol. VII, no.3-4. str. 155

[19] Jirgen Haberma, „Evropska nacionalna država pod pritiskom globalizacije“, NSPM, vol. VII, no.3-4, str. 144