Esej Janusova lica globalizacije

Janusova lica globalizacije

  „Naš san je svet bez siromaštva.“

Moto Svetske banke 

  „Vlast  prikazuje većinu koja nastanjuje podrume sveta kao potrošnu robu. Podela sveta isključuje većinu.“

Markos podkomandant Zapatističkog narodnooslobodilačkog pokreta

Uvod

   „Živimo u svetu u kojem se transformiše svaki aspekt onoga što činimo, bilo to dobro ili loše, upadamo u jedan globalni poredak koji niko u potpunosti ne razume, ali čije posledice osećamo svi.“

Entoni Gidens[1]

 

    Iako globalizacija nije nova pojava, o različitim talasima globalizacije govori se još od 16. veka, kada se danas o njoj govori misli se na svet nastao nakon pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, kolapsa modela realnog socijalizma i Fukujamine objave kraja istorije odnosno objave pobede liberalne demokratije i modela slobodnog tržišta, dakle trijumfa kapitalizma kao globalnog sistema koji više nema alternative i svetskog rivala.

   Fenomen globalizacije postao je središnja tema interesovanja sa zavidnim brojem priloga koji različite apekte globalizacije dovode u vezu sa različitim oblastima ekonomskog i društvenog života.

   Menjajući svet i našu sliku o svetu u kojem živimo globalizacija prema Entoni Gidensu      ( Anthony Giddens ): „... povezuje udaljena mesta, na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali hiljadama kilometara daleko i vice versa.“[2] Za ogroman broj ljudi otvaraju se problemi i pitanja koja su u većoj ili manjoj meri povezana sa trendom globalizacije. Odnosno, globalizacija na svakodnevni život utiče onoliko koliko i na događaje na svetskom nivou. Tako globalizacija označava proširivanje i produbljivanje socijalnih odnosa i institucija kroz prostor i vreme, i to kada na svakodnevne aktivnosti pojačano utiču događaji s druge strane globusa, kada delovanje i odluke lokalnih grupa ili zajednica imaju značajan globalni odjek.

  Iako postoje različite dimenzije globalizacije[3] koje su međusobno neraskidivo povezane, globalizacija se neretko izjednačava sa ekonomskom globalizacijom koja podrazumeva dominaciju slobodnog tržišta, međunarodne ekonomske integracije, smanjenje trgovinskih barijera, slobodan protok kapitala, ili, prema rečima Tomasa Fridmana ( Friedmen Thomas ): „... globalizacija znači širenje slobodnotržišnog kapitalizma na gotovo svaku zemlju u svetu.“ [4] Prema ovom diskursu tek svetsko, globalno, tržište obezbeđuje istinsko političko- demokratsko delovanje građana.Tako se globalizacija označava kao vladavina svetskog tržišta odnosno vladavina neoliberalne ideologije. U osnovi ideologije slobodnog tržišta je model koji se često pripisuje Adamu Smitu, a prema kome tržišne sile- motivisanost profitom- kao nekavom nevidljivom rukom vode privredu ka efikasnim ishodima. Zato što po tom modelu nema potrebe za državnim intervencijama, to jest slobodna nesputana tržišta rade savršeno, ove politike kvalifikuju se kao neoliberalne, bazirane na tržišnom fundamentalizmu.[5] Međutim, neoliberalna globalizacija, prema Naomi Klajn, produkuje korporacijski sistem koji briše granice između Velike vlade i Velikog kapitala. Njegove glavne odlike su ogromni transferi javnog bogatstva u ruke privatnika, često praćeni naglo naraslim dugovanjima, sve većim jazom bleštavo bogatih i sramno siromašnih, kao i agresivni nacionalizam koji opravdava ogromne troškove u ime bezbednosti. Zbog nedostataka za većinu siromašnih i njihove deprivacije, korporacijski sistemi obuhvataju agresivnu kontrolu građana, masovna hapšenja, sužavanje građanskih prava i sloboda.[6]

   Dakle, kroz proces neoliberalne globalizacije nacionalne države bivaju potkopane aktivnošću transnacionalnih aktera, koji potencijalno anuliraju nacionalne zakone ( radna i socijalna prava, zaštita životne sredine) ako ugrožavaju slobode multinacionalnih kompanija da kontrolišu ekonomske poslove i društveni život u čitavom svetu. S ovim se slaže i Entoni Gidens. Prema ovom autoru globalizacija se vodi sa Zapada i snažno je obeležava američka[7] politička i ekonomska moć koja uništava lokalne kulture, uvećava nejednakost u svetu i pogoršava život siromašnima. 

   Prema rečima nobelovca Džozefa E. Stiglica ( Joseph E. Stiglitz ): „ Globalizacija danas nije u interesu mnogih siromašnih u svetu.“ [8] Za vreme svog mandata na mestu glavnog ekonomiste Svetske banke, 1997.- 2000.godine, ono što je tada video radikalno je promenilo njegove poglede na globalizaciju i ekonomski razvoj: „ Video sam iz prve ruke pustošeće efekte koje globalizacija može imati na zemlje u razvoju i posebno na siromašne u tim zemljama.“ [9] Ekonomske šok terapije, Čikaške škole Miltona Fridmana, koje su bile nametnute zemljama u razvoju u procesu globalizacije- kreirane u Beloj kući, Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci- donošene su, tvrdi ekonomista Stiglic, zbog ideologije i politika koje odgovaraju interesima pojedinaca.

  Zapravo, globalizacija svet deli na pobednike i poražene, na malobrojne koji napreduju i preostalu većinu koja živi u bedi i očajanju. Udeo najsiromašnije petine svetskog

stanovništva u svetskom prihodu spao je od 1989. do 1998. godine sa 2,3 na 1,4 odsto. S druge strane, udeo najbogatije petine je porastao. Studija UN-a iz 2006. godine ustanovila je da 2% najbogatijih odraslih osoba na svetu poseduje više od polovine vrednosti svih svetskih domaćinstava.[10] U nerazvijenim zemljama ekološka bezbednost i zakonodavstvo su slabi ili skoro ne postoje. Neke multinacionalne korporacije prodaju proizvode koji su kontrolisani ili zabranjeni u razvijenim zemljama (poput genetski modifikovane hrane), kao i lekove lošeg kvaliteta i štetne pesticide. Prema Stiglicu globalizacija ne doprinosi ni stabilnosti globalne ekonomije. Tranzicijom od centralizovane privrede ka tržišnoj (prelivajućoj ili kapajućoj) ekonomiji se tako loše upravljalo da je uglavnom došlo do eskalacije siromaštva dok su dohoci strmoglavo padali.[11]  Sve to više liči na globalnu pljačku nego na globalno selo.

   Globalizacija slobodnog tržišta dovela je do dramatičnog porasta ekonomskih i društvenih nejednakosti kako u okviru samih država tako i međunarodnom planu. Globalno slobodno tržište podrilo je sposobnost nacionalnih država i njihovih sistema socijalne zaštite da stvore socijalnu sigurnosnu mrežu unutar koje se neće propadati u vrtlog siromaštva i bede.[12] Suočene s imigrantima velikih globalnih zona siromaštva i ksenofobijom i šovinizmom razvijenih zemalja, ovakve situacije ne obećavaju doba političke i socijalne stabilnosti. Prema Eriku Hobsbaumu ( Eric Hobsbawm) ovaj talas nejednakosti, u uslovima ekonomske nestabilnosti kakvu je stvorilo globalno slobodno tržište, u korenu je glavnih političkih i društvenih tenzija XXI-og veka.[13] Tržišni fundamentalizam sverazornom polarizacijom na bogate i siromašne svetsku arenu pretvara u vulkansko tlo. Onemogućavanje ostvarivanja bazičnih ljudskih potreba prema Miroslavu Pečujliću vodi: „... raspadanju socijalnog tkiva ili erupciji eksplozivnih konflikata.“[14] Janusovo lice globalizacije izražava dvojstvo superiorne tehno-ekonomske i inferiorne socijalne strane.

   Zajedno sa pozitivnim mogućnostima koje globalizacija i tehnološki razvoj( informaciona tehnologija i digitalizacija)  pružaju nameću se  brojni rizici. Danas se suočavamo sa

dominacijom „proizvedenih rizika“[15] koji su direktna posledica uticaja čovekovog znanja i tehnologije na svet prirode. Globalne klimatske promene i opasnosti koje dolaze od njih predstavljaju katastrofalne posledice delovanja neoliberalne globalizacije: efekat staklene bašte, genetski modifikovana hrana, bolest ludih krava, oskudica vode za piće. Prema Entoni Gidensu neki od proizvedenih rizika zaista imaju katastrofalne razmere kao što su globalni ekološki rizici, širenje nuklearne tehnologije ili krah svetske ekonomije.[16] Rizik je danas zadobio zastrašujuće razmere koji savremeni svet pretvara u društvo rizika van naše kontrole: „... nekakav odbegli svet...“[17]. Nesagledive razmere rizika inherentne su posledice vladajućeg tipa tehnološko-ekonomskog razvoja, čijim se razvojem rizici uvećavaju.

   Kao što je rečeno socijalni rizici silno se uvećavaju neograničenom vladavinom ideologije neoliberalizma. Prema Entoni Gidensu događaji od 11. septembra 2001. ukazali su nam na rizike velikih međunarodnih terorističkih akcija. Sve širi jaz između malog broja bogatih i većine siromašnih i obespravljenih izaziva resantiman i očajanje koji su imali udeo u pokretanju terorističkih napada. Prema Bodrijaru (Jean Baudrillard) na teror globalizacije odgovara se terorom.[18] Sve intenzivnija globalizacija predstavlja i kontekst i sredstvo koje je učinilo mogućim terorističke napade . Čitava akcija osmišljena je imajući u vidu globalni medijski auditorijum i dramatičan televizijski prenos koji je, zarivanje drugog aviona u Južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, gledalo oko milijardu ljudi.

   Dramatičan porast siromaštva i bede, fragmentiranog društva, iskorenjivanje moralnih standarda kako na nacionalnom planu tako i u čitavom svetu nužno nameće pitanje koliko još vremena treba da prođe dok se ne izađe iz „doline suza“ i koje će sve žrtve biti za to

potrebne: „...koliko marginalizovanih sudbina“, pita se Jirgen Habermas (Jurgen Habermas), „će ostati da leži pored ivice puta, koliko neobnovivih civilizacijskih dostignuća će pasti kao žrtve tog stvaralačkog razaranja.“[19]

   Ako „globalizacija odozgo“ prosto odvlači moć ili uticaj od lokalnih zajednica i nacionalnih država i smešta ih na globalnu scenu u ruke transnacionalnih aktera koje niko nije izabrao, suprotan trend, od događaja globalnog otpora u Sijetlu 1999. godine, jeste „globalizacija odozdo“. Ona gura naniže stvarajući nove pritiske u korist lokalnih autonomija. Globalizacija je izazvala oživljavanje lokalnih i kulturnih identiteta u raznim delovima sveta. Ali kako u demokratijama uspostaviti korak sa globalnim dešavanjima i povratiti poljuljano poverenje građana u demokratiju. Odgovor Naomi Klajn je u produbljivanju demokratije, široj participaciji građana. Treba se pripremiti za eksperimentisanje s alternativnim demokratskim procedurama, koje omogućuju da se donošenje odluka približi svakodnevnom životu građana. Službeni moto prvog Svetskog socijalnog foruma u Porto Alegreu bio je: „Drugačiji svet je moguć“, a naglasak Foruma je bio na alternativama koje dolaze iz zemalja Globalnog Juga koje najviše trpe posledice globalizacije. Reagujući na krizu predstavničke demokratije, Forum je pokušao da izradi nacrt mogućih alternativa, odnosno perspektivu sveta unutar kojeg je moguće mnoštvo različitih svetova.

1. Određenja globalizacije

1.1 Pravci mišljenja o globalizaciji

   Ne postoji opšteprihvaćena definicija globalizacije. Kompleksnost i višedimenzionalnost ovog fenomena kao i mnoštvo stanovišta sa kojih se globalizacija posmatra tome doprinose. Međutim, moguće je izdvojiti tri pravca mišljenja u pogledu shvatanja globalizacije.

   Prvom pravcu pripadaju skeptici koji smatraju da je pojam globalizacije mit. Oni dokazuju da je svet danas manje integrisan nego što je bio uoči I-og svetskog rata. Stvaranje tri velika

finansijska i trgovačka bloka: evropskog, pacifičko-azijskog i američkog ne ujedinjuje već deli svet. Na delu je duboka nejednakost između svetova što je moćan podsticaj

fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu koji svet deli na etničke enklave.[20] Tako je privid globalizacije, prema skepticima, prevashodno Zapadni projekat nametnut od strane moćnih grupa koje upravljaju ekonomskom globalizacijom i transnacionalnim institucijama

u cilju supremacije Zapada. Prema skepticima mit je i tvrdnja da globalni razvoj nema alternativu, on nije ireverzibilan proces koji se ne bi mogao drugačije usmeriti.[21]

   U drugu grupu spadaju oni autori koji naglašavaju širinu, dubinu i intenzitet promena koje se dešavaju u društvenom životu obuhvatajući čitav svet. Ove promene nazivaju globalizacija. Ovde je moguće razlikovati dve grupe: pozitivni i negativni hiperglobalisti. Pozitivni hiperglobalisti uglavnom su neoliberali koji brane globalno tržište verujući da ono doprinosi opštem bogatstvu i demokratskom razvoju kroz proces tehnološkog napretka, amerikanizacije i vesternikacije sveta. Prema ovima globalizacija predstavlju gvozdenu istorijsku neizbežnost: stvaranje globalnog tržišta i univerzalne civilizacije.[22]

   Negativni hiperglobalisti naglašavaju negativne posledice globalizacije, koja je po njima nastavak kolonijalizma, stvaranje nezaposlenosti, rastući konflikti, društvene podele. Nacionalna država nemoćna je da kontroliše zbivanja unutar svojih granica, a sa globalizacijom nastaje i demontiranje socijalne države:“... u gvozdenom kavezu finansijske discipline nametnute nacionalnim vladama nema prostora za progresivnu socijalnu politiku.“[23]

   Pogledi transformacionista predstavljaju sredinu između krajnjih teorijskih polova. Ovu grupu autora povezuje činjenica da prihvataju pojam globalizacije kao koncept kojim se mogu opisati društvene promene s kraja XX-og i početka XXI-og veka, i koja, globalizacija, predstavlja istorijski neizbežan tok. Iako su se sva društva suočila sa neophodnošću prilagođavanja novom svetu, u kome nisu odsečne razlike između međunarodnog i domaćeg, za transformacioniste putanja globalizacije nije unapred određena već se njome može upravljati. Ovaj istorijski i neizvestan tok može da vodi kako ujedinjavanju tako i fragmentaciji, saradnji ili konfliktima, univerzalizaciji ili partikularzmu.[24]

1.2 Definicije globalizacije

   Definisanje globalizacije, dakle, predmet je burnih teorijskih sporova.

   Za jednu struju mišljenja ona znači sve gušću povezanost i međuzavisnost društava : „Globalizacija može biti definisana kao intenzifikacija društvenih odnosa koji povezuju udaljena mesta na način da su lokalni događaji oblikovani događajima koji su se odigrali

kilometrima daleko i vice versa.“, piše Gidens. Ili, globalizacija: „...znači globalno umrežavanje kojim se kroz uzajamnu zavisnost povezuju prethodno izolovane zajednice na planeti u celinu.“, tvrdi Rihter[25], a sve to je: „... omogućilo pojedincima, korporacijama i nacionalnim državama da svoje aktivnosti prošire kroz svet brže, dublje i jevtinije nego ikada do sada.“, smatra Tomas Fridman.[26]

   Za drugu struju globalizacija služi kao zamena za stari pojam imperijalizma, stvarnu dominaciju razvijenih zemalja nad nerazvijenima, dominaciju transnacionalnih korporacija nad nacionalnim ekonomijama, koja je, globalizacija, projekat transnacionalnih aktera. Suprotno prvima koji smatraju da globalizacija vodi integraciji sveta i novim blagodetima za čovečanstvo, za drugu struju mišljenja globalizacija neizbežno vodi novoj fragmentaciji, dubokoj socijalnoj provaliji između siromašnih i bogatih i sukobu civilizacija koje eskalira verskim fundamentalizmom. Za „gubitnike globalizacije“ ona je samo novo prokletstvo: „Globalizacija je ono što smo mi u Trećem svetu vekovima nazivali kolonizacija.“, kaže Kor.[27] Odnosno, globalizacija je: „...glavno oružje u borbama protiv tekovina države socijalnog staranja.“, smatra Burdije.[28] Volerstin zapaža da je diskurs globalizacije u stvari ogromno nerazumevanje savremene realnosti: „... obmana koja nam je nametnuta od strane moćnih grupa.“[29] Na raspravama vođenim tokom prvog Svetskog socijalnog foruma u Porto Alegreu, globalizacija je bila definisana kao: „...masovni transfer dobara i znanja iz javnog u privatni sektor...“ odnosno „... kao deo niza kolonizacija, centralizacija i gubitka samoodređenja koji je počeo pre više od pet stoljeća... i poslednja faza tržišne integracije... gde su vlast i moć odlučivanja sada prenesene na tačke koje su još udaljenije od mjesta na kojima se posljedice tih odluka osjećaju. Stvarna se moć premestila na međunarodnu razinu.“[30]

1.3 Teorijski torzo globalizacije

   Šira varijacija na definiciju iz Porto Alegrea nalazi svoju potvrdu i identifikovanjem suštinskih odlika globalizacije što, prema Miroslavu Pečujliću, zapravo tek čini prvi korak u definisanju globalizacije. Suštinske odlike globalizacije bi onda bile:

-          stvaranje jedinstvenog globalnog prostora- proširivanje i produbljivanje međusobne

povezanosti i međuzavisnosti sve većeg broja društava. Ovome doprinose ubrzavanje

komunikacije- dakle tehnološka-informatička revolucija koja smanjuje geografske distance, globalno tržište, političke i vojne veze, sve veći uticaj „zbivanja sa distance“ odnosno uticaj događaja u jednom lokalitetu sveta na život individua i zajednica sa druge strane globusa. Međutim sve tešnja međupovezanost država često skriva dominaciju moćnijih država;[31]

-          nadmoć transnacionalnih i nadnacionalnih sila. Ekonomski, socijalni, politički i kulturni život jedne zemlje u velikoj meri određen je nadnacionalnim akterima;

-          ekspanzija istovetnih formi ( tehnologije, tržišne ekonomije, višepartijske demokratije) na socijalni prostor sveta. Uključivanje u globalni poredak kao posledica usvajanja socijalnih formi putem procesa tranzicije;

-          polarizacija i sukob svetova. Globalizacija iako povezuje svet u jedinstveni sistem ujedno ga i hijerarhizuje što dovodi do zlokobnih podela: „Sever- Jug“, „Istok- Zapad“, „Prvi, Drugi, Treći i Četvrti svet“, „Centar- Poluperiferija- Periferija“;

-          globalizacija predstavlja jedinstvo dve dimenzije. S jedne strane je objektivan planetarni proces: ekspanzija slobodnog tržišta, razvoj tehnologije, slobodna cirkulacija roba, kapitala i ideja plete mrežu sve gušće povezanosti država i društava. Međutim globalizacija nije isključivo objektivan i istorijski predodređen tok iako se takvim predstavlja. Prema Miroslavu Pečujliću suštastvenija je druga dimenzija globalizacije: „...njena priroda, karakter globalnog poretka koji nastaje kao plod  

       subjektivnih interesa i strategije, projekta transnacionalne elite moći.“[32]

   Krećući se kroz ove suštinske teorijske obrise, a zarad autentičnijeg tumačenja i razumevanja fenomena globalizacije, na narednim stranama analiziraćemo dve dimenzije globalizacije koje su međusobno povezane: dimenzije političke i ekonomske globalizacije koje su takve da jedna dimenzija u sebi sadrži smisao druge. U savremenim debatama o globalizaciji naročito se ističe ekonomska ili još uže tržišna dimenzija kao pokretačka snaga globalizacije i kritički rasvetljava širenje moći multinacionalnih korporacija na račun demokratske legitimnosti izabranih predstavnika.

2. Politički aspekt globalizacije

  „U procesu iščezavanja društava organizovanih u nacionalne države postmodernizam prepoznaje „kraj politike“ u šta nade polaže i neoliberalizam, koji bi želeo da, koliko god je moguće, upravljačke funkcije prepusti tržištu.“

                                                                                                           Jirgen Habermas [33]

2.1 Transnacionalni režimi

„ Stvarna se moć premestila na međunarodnu razinu sve do tačke u kojoj predstavnička demokratija znači glasanje svakih nekoliko godina za političare koji

koriste taj mandat da bi predali vlast WTO ili MMF.“     

                                                                Naomi Klajn [34]

   Razmišljanja o raznim dimenzijama globalizacije upućuju na onaj segment ljudskog delovanja za koji se tradicionalno vezuje pojam najveće moći: politike. Gotovo četiri veka međudržavnom organizacijom suvereno dominira vestfalski model koji podrazumeva strogi teritorijalni suverenitet, nepostojanje državama nadređene vlasti, zabrana mešanja u njihove unutrašnje stvari, nizak stepen kooperacije. Krajem XX-og veka sve ove stvari dovedene su u pitanje. Nove forme multilateralne saradnje i globalne politike ustanovljuju brojne vladine, međuvladine i nevladine organizacije. Unutrašnji i spoljni poslovi, javno i privatno, različiti pravni mehanizmi nisu više nepodeljeno vlasništvo nezavisnih država.

  Dakle teritorijalni suverenitet, formalna jednakost država nad kojima nema „više“ spoljne vlasti, nelegitimnost intervencije u njihove unutrašnje stvari suvereno su vladali gotovo četiri

veka. Krajem XX-og veka politički poredak sveta počinje da gubi obeležja razdvojenih političkih zajednica i pretvara se u mrežu tesno povezanih oblika upravljanja koji sežu izvan

i iznad nacionalnih granica. Problemi sa kojima se države suočavaju od ekoloških katastrofa, krijumčarenja droge, trgovine oružjem, međunarodnog terorizma, zatim telekomunikacije i

zaštita ljudskih prava zahtevaju tesnu saradnju među državama i uspostavljanja velikog broja bilateralnih ugovora, međunarodnih agencija i režima. U prilog ovome Pečujlić navodi da je početkom XX-og veka bilo 37 međuvladinih i 176 nevladinih međunarodnih organizacija, da bi njihov broj danas skočio na 260 i 5500. Preuzimanje tradicionalnih državnih uloga u oblasti zaštite životne sredine, zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite, ekonomije i odbrane od strane nadnacionalnih aktera smatra se jednim od najznačajnijih indikatora globalizacije. Transformacija nacionalnog u transnacionalno je gotovo neprimetna i vide se samo krajnji efekti tih promena, kao recimo u pravosuđu: građani mogu da pokrenu spor protiv sopstvene države kada ona krši njihova prava, a i šefovi država mogu biti optuženi za zločine protiv svojih građana i naći se na optuženičkoj klupi međunarodnih sudova. Važna politička promena koja je dovela do intenziviranja globalizacije jeste i porast međunarodnih i regionalnih mehanizima vladavine, kao što su Ujedinjene nacije i naročito Evropska unija.

   I sfera bezbednosti više nije isključiva stvar domaće nadležnosti, već rastuće vojne povezanosti između država. Vojni savezi obavijaju planetu. Erik Hobsbaum ukazuje i na to da su nacionalne države izgubile monopol na oružanu silu tako što je materijalna oprema za ratovanje široko pristupačna privatnim telima kao i sredstva za finansiranje nedržavnih ratovanja.[35]

   Međutim središnju osu nadnacionalnih agencija, poput Svetske trgovinske organizacije, predstavlja regulacija ekonomskog krvotoka sveta, a nadnacionalne finansijske organizacije poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) mnogo više izražavaju princip asimetrije moći odnosno političke i ekonomske dominacije velikih sila. Tako dolazimo do savremenih oblika hegemonizacije, u kojima se politička dominacija velikih sila, putem ekonomskih poluga, pojavljuje kao suštastvena dimenzija globalizacije, a koji imaju svoju dugu istoriju i to od predmodernih državnih imperija, preko klasičnog kolonijalizma do savremenih oblika hegemonije i novog intervencionizma, tvrdi Pečujlić.[36]

2.2 Rasprostiranje i/ili sužavanje demokratije

„Nakon trijumfa špekulativne, kazino ekonomije, koju organizuje prosvećeni neoliberalni tehnokrata, nastala je jedna vrsta virtuelnog parlamenta velikog biznisa koji ima pravo veta u odnosu na vlade i čitave države.“

Andrej Grubačić[37]

   Osobeni vid političke globalizacije predstavlja rasprostiranje demokratskih formi i ljudskih prava na prostranstva sveta u kojima ranije nisu bile prisutne. Broj demokratija se

impresivno povećao u trećem talasu demokratizacije koji hronološki teče od zbacivanja diktatorskog režima u Portugaliji 1974 (od 39 demokratskih država preko 76 demokratskih

država do 117 u 1995. godini). Težnja naroda i lokalnih elita za demokratijom predstavlja snažnu silu demokratske tranzicije. Takođe su i Zapadne zemlje podsticale uspostavljanje demokratije u nedemokratskim režimima. Sredinom 80- ih godina prošlog veka Amerika prestaje da podržava nedemokratske režime čineći veliki zaokret lansiranjem projekta „Promocija demokratije“ i stvara globalnu mrežu NVO koje podstiču demokratiju.

   Međutim, kao što je rečeno, nacionalnim državama slabi moć na račun sve moćnijih transnacionalnih korporacija, čija snaga ruši sve dosad postavljene granice. Velika očekivanja od ukidanja nacionalno organizovanih demokratija imaju neoliberali koji bi time da ubrzaju procese globalizacije i da globalne ekonomske odnose stave van domašaja i kontrole građana. Neoliberali pravdaju odbacivanje svake političke intervencije države u navodno samoregulišuće tržište kao „destabilizujuće demokratske iluzije“. Habermas u tom smislu i piše: „U procesu iščezavanja društava organizovanih u nacionalne države postmodernizam prepoznaje “ kraj politike“ u šta nade polaže i neoliberalizam, koji bi želeo da, koliko god je moguć upravljačke funkcije prepusti tržištu.“[38]

   Sa ovim uvidima slaže se i Džozef Stiglic koji smatra da postoji razlog za brigu u vezi uticaja globalizacije na demokratiju. Globalizacija često zamenjuje stare diktature nacionalnih elita novim diktaturama međunarodnih finansijskih institucija i to kontrolom demokratski izabranih vlasti putem nametanja paketa „strukturalnog prilagođavanja“.           „ Zemljama je faktički rečeno“, piše Stiglic, „da ako ne poštuju određene uslove, MMF ili kapitalna tržišta će odbiti da im odobravaju zajmove. Te zemlje su u osnovi prinuđene da delimično odustanu od svojih suvereniteta, da puste da ih korporaciona tržišta kapitala disciplinuju, govoreći im šta bi trebalo da rade, a šta ne.“[39] Dakle, kad se globalizacija sprovodi na način kao što je to bilo do sada, ona, prema Stiglicu, predstavlja prepreku ostvarivanju političkih prava građana.[40]

2.3 Slabljenje moći nacionalne države

  I Jirgen Habermas daje svoj doprinos analizi savremenih trendova globalizacije. Govoreći o političkoj globalizaciji Jirgen Habermas navodi tri aspekta slabljenja moći nacionalne države.

   Gubitak sposobnosti državne kontrole, odnosno gubitak autonomije govori da pojedinačna država svojom vlastitom snagom ne može svoje građane dovoljno da zaštiti od spoljnih

efekata drugih aktera, odnosno od lančanog dejstva procesa čiji je izvor van njenih granica. Habermas u tom smislu navodi da se jednom radi o „...spontatnom prekoračenju granica...“[41] , kao u slučaju zagađenja životne okoline, organizovanog kriminala, trgovini oružjem, epidemiji, a u drugom slučaju reč je o proračunljivim posledicama u čijem kreiranju ne učestvuju oni koje te posledice pogađaju: rizik od atomskog reaktora koji su građeni s one strane nacionalne države i čiji bezbednosni standardi ne odgovaraju bezbednosnim standardima ovdašnje države.

   Drugi aspekt slabljenja moći nacionalne države unutar procesa političke globalizacije jeste rastući legitimacijski deficit u procesu odlučivanja koji prema Habermasu nastaje uvek: „... kada se krug onih koji učestvuju u demokratskom odlučivanju ne poklapa s krugom onih koje te odluke pogađaju.“[42] Što su brojnije i važnije materije koje se uređuju međudržavnim pregovorima, utoliko više političke odluke izmiču demokratskom obrazovanju mišljenja i volje koje je vezano samo za nacionalne arene. Prema Habermasu, birokratizovan proces odlučivanja briselskih eksperata predstavlja primer demokratskog deficita koji se javlja kada dođe do premeštanja odlučivanja sa nacionalnog nivoa na međudržavne komisije. Sa ovim Habermasovim stavom složila bi se i Naomi Klajn koja piše da se: „... stvarna moć premestila na međunarodnu razinu, sve do tačke u kojoj  predstavnička demokratija znači glasovanje svakih nekoliko godina za političare koji koriste taj mandat da bi predali last WTO ili MMF.“[43]

    I sve veća nemoć da se preduzimaju koraci na planu oporezivanja multinacionalnih korporacija, sužavanje intervencionističke politike nacionalne države i nemogućnost vođenja svrhovite socijalne politike prema Habermasu svedoči o trećem aspektu slabljenja nacionalne države jer: „...kapital više nema obavezu da ostane u nacionalnim granicima i takoreći slobodno luta i može da preti izlaznim opcijama čim ga neka vlada previše optereti

socijalnim standardima ili sigurnošću zaposlenja u nacionalnim okvirima.“ [44] Dakle nacionalne vlade gube moć a nesputano tržište gura politiku u „đavolji krug“ rastuće nezaposlenosti, preopterećonosti sistema socijalnog osiguranja i smanjivanja doprinosa.

   Kao i za druge mislioce tako i za Habermasa uznemiravajuće pitanje predstavlja budućnost demokratije u globalizovanom svetskom tržištu. Demokratske procedure i aranžmani koji građanima daju mogućnost za politički uticaj na društvene uslove, moraju da „pucaju u prazno“ u onoj meri u kojoj nacionalna država gubi svoje funkcije i prostor za delovanje.

2.4 Samoubistvo političke globalizacije

   „Teroristi crpe snagu iz očajanja, gneva i frustracije koje gaje i siromašni i bogati, svetovni i radikalni islamisti. Očigledno je da koreni toga leže u politici SAD.“

                                                                                                                         Noam Čomski [45]

   Događaji od 11. septembra 2001. ukazali su nam na pogubne razmere velikih međunarodnih terorističkih akcija. Sve širi jaz između malog broja bogatih i većine siromašnih izaziva resantiman i očajanje koji su imali udeo u pokretanju terorističkih napada na SAD. Poznato je da autori poput Čomskog smatraju da pre svega SAD predstavljaju ključnog aktera koji usmerava ekonomsku i političku globalizaciju kao dva međusobno nerazdvojna procesa.

  Prema Žanu Bodrijaru događaj od 11. septembra, „atentat“ na Pentagon i Svetski trgovinski centar, predstavlja apsolutni događaj koji je odjeknuo po čitavom svetu dovodeći u pitanje i samu globalizaciju[46], jer su Sjedinjene države kao svetska supersila svojom:      „... nepodnošljivom moći...“ zahuktale svo nasilje koje se širi svetom ali su i pokrenule terorističku zamisao koja nas sve opseda jer, prema Bodrijaru, ne može se ne maštati o uništenju globalne sile koja je hegemonska.[47]

   Tako je političko nasilje postalo sistemski globalno, kako kroz politiku SAD pod predsednikom Džordžom W. Bušom, ali i uspostavljanjem terorističkog pokreta koji je svesno delovao na transnacionalnom nivou.[48]

   Kada SAD kao svetska sila monopolizuje globalnu situaciju i kada zgušnjava sve funkcije koje obavljaju tehnokratska mašinerija i jedinstvena ideologija, Bodrijar se pita da li postoji drugi put osim terorističkog  napada. Odgovor je ne, jer je sistem sam stvorio objektivne okolnosti za tu brutalnu odmazdu, prisiljavajući i Drugog ( one koji su „gubitnici“ globalizacije ) da menja pravila igre. Uništavajući vrste, pojedince i kulture, surovom globalnom tržištu ( koje bi trebalo, po neoliberalima, da omogući slobodu pojedinaca i demokratiju) kojeg uređuje hegemonistička moć globalne sile, američki hegemonizam, svete se terorističkim aktima: teror protiv terora. Imoralan terorizam odgovor je na globalizaciju koja je i sama imoralna.

   Zapravo, prema Bodrijaru, može se govoriti o Četvrtom svetskom ratu u kojem je ulog sama globalizacija: „Četvrti svetski rat opseda čitav svetski poredak, svaku hegemonsku dominaciju, svaki jedinstveni svetski poredak.“[49] Prisvajajući oružja dominantne sile: novac i berzanske spekulacije, informatičke i aeronautičke tehnologije, dimenziju spektakla i globalne medijske mreže, ali uvodeći i sopstvenu smrt kao visoko simboličko oružje razmene, teroristi su iskoristili i realno vreme slika, njihovo trenutno širenje svetom (milijarda ljudi preko svojih TV prijemnika „uživo“ su posmatrali uranjanje drugog aviona u Južnu kulu).[50] protiv SAD. Prisvajajući širenje globalizacije: berzanske spekulacije, vazdušni saobraćaj, elektronske informacije, dakle globalizacijske tekovine okrenuli su protiv same globalizacije.

   Žan Bodrijar smatra da je terorizam pobedio liberalnu globalizaciju  jer je doveo do razarajuće povratnosti koja se ne može kontrolisati što dovodi do recesije sistema vrednosti i svake ideologije slobode, slobodnog protoka ideja, roba i ljudi, sve ono čime se Zapadni svet ponosio i na šta se oslanjao kako bi proširio globalni uticaj na ostatak sveta. Reakcija poznata ka „Rat protiv terorizma“ je tolika da se ideje sloboda i građanskih prava upravo izbrisala iz običaja i svesti, a liberalna globalizacija se realizuje u tačno obrnutom smeru policijske globalizacije i potpune kontrole, preventivnog rata SAD-a i bezbednosnog terora po raznim logorima poput Gvantanama. Bodrijar smatra da se deregulacija  ( jedan od nosećih stubova slobodnog tržišta) zapravo završava: „... maksimumom prinuda i ograničenja koja se ni po čemu ne razlikuju od onih u fundamentalističkih društava.“ [51]

   Međutim, suprotno Bodrijarovoj dijagnozi kraja (neo)liberalne globalizacije, Naomi Klajn tvrdi da se radi o nastavku ili novom zdanju kapitalizma katastrofe, o globalnom Ratu protiv terorizma, krstaškom pohodu korporacija, koje koristi strah građana SAD-a da bi omogućile profitabilan poduhvat, ekspanzivnu novu industriju zasnovanu na katastrofama.Reč je o globalnom ratu koji vode privatne kompanije. Sada je Rat protiv terorizma u toj meri privatizovan da predstavlja novo globalno tržište.[52]

3. Ekonomski aspekt globalizacije

„Danas sam dao ostavku, posle dvanaest godina službe u MMF- u i 1000 dana zvaničnog obavljanja posla za Fond na terenu, podvaljujući vašu medicinu i vašu vreću sa smicalicama vladama i narodima Latinske Amerike, Kariba i Afrike. Ova ostavka za mene predstavlja oslobođenje koje nema cenu, jer sam njome napravio prvi veliki korak ka mestu za koje se nadam da ću tamo moći oprati ruke od onoga što u sebi doživljavam kao krv miliona siromašnih i gladnih ljudi... ponekad mi se čini da na celom svetu nema dovoljno sapuna da me opere od onoga što sam radio u vaše ime.“

Dejvison Badhu službenik MMF-a (otvoreno pismo direktoru MMF-a Mišelu Kamdesiju)

  Globalizacija se neretko izjednačava sa ekonomskom globalizacijom koja označava stav da svetsko tržište eliminiše ili zamenjuje političku akciju, tj. prevlast ideologije vladavine svetskog tržišta nad državnim intervencionizmom. Kroz proces globalizacije, kako je već rečeno, suverene nacionalne države ulaze u krizu i bivaju potkopane aktivnošću transnacionalnih kompanija. Odnosi države i tržišta promenjeni su prenošenjem sve više moći na multinacionalne korporacije. Pod globalizacijom zakoni suverenih država anulirani su i „ne važe“ ako ugrožavaju slobodu multinacionalnih korporacija da „tržišno deluju“.

3.1 Indikatori ekonomske globalizacije

   Najčešće korišćeni indikatori u analizama ekonomske globalizacije jesu obim prekogranične trgovinske razmene; obim direktnih stranih ulaganja; porast broja

transnacionalnih kompanija čije je sedište u zemljama Trećeg sveta; trgovinski i ekonomski sporazumi poput NAFTA (Sporazum o slobodnoj trgovini između Kanade, SAD i Meksika) i EU; aktivnosti globalnih finansijskih i trgovinskih organizacija kao što su Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i Međunarodni monetarni fond koje su postale regulator finansijskih i ekonomskih tokova u svetu; institucije svetskih berzi na kojima se formiraju cene ključnih sirovina i proizvoda što doprinosi izraženijoj ekonomskoj globalizaciji;

globalna podela rada koja podrazumeva, kao što je to pokazala Naomi Klajn u knjizi No logo, da je kapital zainteresovan za jeftinom radnom snagom za kojom se seli širom sveta; pojava transnacionalne kapitalističke klase koja predstavlja ključnog aktera u transnacionalnim ekonomskim aktivnostima, a čine je vlasnici i menadžeri najmoćnijih kompanija, ali i političari u različitim zemljama koji promovišu interese transnacionalnog kapitala, poput korporativnih političara ( Dik Čejni i Donald Ramsfeld).

    Ipak jedan od najznačajnjih indikatora ekonomske globalizacije bila bi globalna dominacija ekonomske doktrine Čikaške škole Miltona Fridmana.

3.2  Neoliberalna dogma

„ Pogrešno je pokušavati činiti dobro novcem drugih ljudi.“

Milton Fridman, u pismu Pinočeu[53]

     Rečeno je već da neoliberali pravdaju odbacivanje svake  političke intervencije nacionalne države u, navodno, „samoregulišuće tržište“ kao „destabilizujuće demokratske iluzije“, uverenjem da bi takva intervencija samo štetila konkurentnosti sposobnih. Prema Hajeku (Friedrich A. Hayek) kada jednom odbacimo misao da se političke mere mogu rangirati shodno nekom ukupnom opštem dobru onda bi trebalo shvatiti kako vlada ima ulogu da pomogne pojedincima da ostvare svoje različite interese, a to se prema Hajeku može postići samo slobodnim razvojem tržišta bez uplitanja države.[54] Tako nastalo slobodno tržište Hajek opisuje kao „katalaktičku igru“ koja nije igra sa rezultatom nula već igra u kojoj se stvara bogatstvo i u kojoj svako u principu može da dobije, kombinujući veštinu i sreću, i svako ima povoljniju mogućnost da dobije nego u demokratijama sa intervencionističkim državama. Uloga države dakle treba da bude minimalna.[55]

  Državni intervencionizam u spontani ekonomski poredak je loš jer izaziva nepredvidive posledice, a to znači da je za neoliberale neutemeljen stav po kojem država interveniše da bi ispravila nepredvidive posledice tržišnih mehanizama. „Dokaz da je tržište nesavršeno ne

predstavlja dovoljan argument za državnu akciju koja može biti još nesavršenija.“ – piše Milton Fridman.[56]  

   Dakle neoliberalizam se zalaže za dominaciju ekonomije nad politikom, odnosno, potpunu privatizaciju vlasništva, otvaranje domaće privrede bez zaštitnih carina, oslobođenje intenziviranih tržišnih tokova robe, usluga, kapitala, znanja od državne regulacije, usmerenost na sebične interese pojedinaca, ali pre svega slabljenje socijalne uloge države. Hajek u tom smislu i piše: „ Saglasnost većine oko toga kako da podeli plen koji može oteti od manjine koja misli drugačije, teško može dobiti bilo kakvo moralno opravdanje- čak i kada za odbranu invocira izmišljotinu socijalne pravde.“[57]

   Zapravo u neoliberalnom diskursu  intervencija socijalne države je uvek loša jer je tržište superiorno. Jedino bi društva koja se oslanjaju na tržišne mehanizme  dostigla sveukupni nivo bogatstva koji bi sredstva za izdržavanje svih članova zajednice podigao na zadovoljavajući nivo. Reč je o merama „ekonomije kapanja/prelivanja“: ekonomske teorije po kojoj se bogatstvo najimućnijih postepeno preliva u ruke manje imućnih, a sve posredstvom obezbeđivanja umanjenog paketa i drugih beneficija za velike biznise i bogate pojedince. Nozik (Robert Nozick) je dosledno izveo stav da bogati ne mogu biti iskorišćavani za zadovoljenje ciljeva siromašnih: „Ne postoji socijalni entitet sa dobrom koji podnosi neke žrtve zarad sopstvenog dobra. Postoje samo individualni ljudi, sa svojim sopstvenim individualnim životima. Koristiti jednog od tih ljudi na dobrobit drugih, njega iskorišćava a drugima doprinosi.“[58]

   Međutim, ideja  Adama Smita o nevidljivoj ruci tržišta , koju je obnovio Milton Fridman a sprovode međunarodne finansijske institucije, nije u najboljem interesu siromašnih, dok mere preraspodele bogatstava u državi blagostanja jesu. Zbog toga Stiglic kaže da je politika međunarodnih finansijskih institucija zasnovana na „.... istrošenoj pretpostavci...“ da tržišta sama po sebi vode ka efikasnim ishodima, a da pri tom medjunarodne finansijske institucije

odbacuju svaku pomisao poželjne državne intervencije na tržištu: „....preduzimanju mera koje mogu voditi ekonomskom rastu i dovesti sve u bolji položaj.“[59]  

  Suprotno,  propisivana su standardna rešenja „Vašingtonskog konsenzusa“ bez sagledavanja efekata koja će ona imati na ljude u zemljama u kojima je rečeno da slede takve

politike. Strukturalno prilagođavanje: „... vodilo je gladi i neredima u mnogim zemljama... suočene sa još većim siromaštvom.“[60] I ne samo da je MMF nametao politike globalizacije neoliberalnog modela koje su vodile u krize već  je to prema rečima Stiglica rađeno: „...čak iako je postojalo vrlo malo dokaza da bi te politike mogle promovisati rast, ali je postojalo mnoštvo dokaza da su zemljama u razvoju nametnule ogromne rizike.“[61]  Takva ultimativna ponašanja MMF-a davala su loše rezultate a bila su i antidemokratska, jer primoravaju zemlje da se ćutke prilagode zahtevima međunarodnih finansijkih institucija, zaplašene od gubitka kredita. „Strane direktne investicije dolaze samo po cenu podrivanja demokratskih procesa.“- tvrdi Stiglic.[62]

 

3.3 Ciljevi osnivanja MMF-a i Svetske Banke

  Prema rečima Džozefa Stiglica problem globalizacije leži u međunarodnim finansijskim institucijama ( MMF, STO i Svetska banka) koje su sprovodile neoliberalna pravila igre. Te institucije su upravljale globalizacijom na načine koje su vrlo često pre služile interesima razvijenih industrijskih zemalja, odnosno interesima korporacija unutar tih zemalja nego

interesima građana zemalja u razvoju. Nametanjem ideološki motivisanih ekonomskih politika naneta je ogromna šteta zemljama u razvoju.

  Džozef Stiglic i piše da su pustošeći efekat koji globalizacija može imati na zemlje u razvoju i posebno na siromašne u tim zemljama delo ekonomskog modela koji je vodio uklanjanju trgovinskih barijera ali i politika koje su nametnute zemljama u razvoju u procesu globalizacije, a koje su odgovarale interesima pojedinaca: „ ...odluke u MMF-u donošene su na bazi nečega što je izgledala kao čudna mešavina ideologije i loše ekonomije, tj. dogme koja, ponekad se činilo, jedva da prikriva specijalne interese.“[63]

   Razmatrajući politike međunarodnih finansijskih organizacija videli smo da su one sprovodile interese finansijskih tržišta više nego što su ispunjavale svoju izvornu misiju da pomažu zemljama u razvoju i unapređuju globalnu ekonomsku stabilnost. MMF i Svetska  banka i jesu stvorene s ciljem da se ne ponove greške koje su omogućile uspon fašizma. Ove međunarodne finansijske institucije potiču iz Drugog svetskog rata i rezultat su međunarodne monetarne i finansijske konferencije u Breton Vudsu, održane u američkoj državi Nju Hempšir jula 1944., kao deo zajedničkih napora da se finansira obnova Evrope nakon ratnih razaranja, a i da bi se svet mogao spasavati od budućih ekonomskih depresija poput one koja je destabilizovala Vajmarsku Nemačku.[64] Zadatak Svetske banke bila su dugoročna ulaganja u razvoj kako bi se zemlje izvukle iz siromaštva. U svom originalnom konceptu MMF je bio zasnovan na saznanju da tržišta često nisu dobro funkcionisala, dakle bio je osnovan s uverenjem da je potrebna kolektivna akcija na globalnom nivou da bi se održala ekonomska stabilnost. Ukoliko se čini da neka zemlja klizi u krizu, MMF treba da priskoči s namenskim sredstvima i kreditima namenjenim stabilizovanju situacije i da preventivnim delovanjem spreči rasplamsavanje krize.[65]

   Džon Mejnard Kejnz bio je ubeđen da je svet najzad shvatio političku opasnost prepuštanja tržištu da se ravna isključivo prema sopstvenim zakonima. Međutim, kako primećuje Naomi Klajn, od početka svog osnivanja MMF i Svetska banka nisu rasporedile vlast po principu „jedna zemlja jedan glas“, već prema veličini privrede zemalja što je bio aranžman koji je SAD-u davao pravo veta na sve glavne odluke, a za vreme Regana i Tačerove njihove neoliberalne administracije koristile su MMF i Svetsku banku za sopstvene ciljeve, povećavajući njihovu moć i pretvarajući ih u sredstva za napredovanje korporacijskog pohoda.

    Dakle tokom godina svog postojanja MMF se promenio. Zasnovan na izvornom uverenju da su tržišta često loše funkcionisala, MMF, prema rečima Stiglica, sada uz ideološku ostrašćenost uzdiže ideju o tržišnoj supremaciji. „Kejnz bi se prevrnuo u grobu kada bi video šta se dogodilo njegovom detetu.“- primećuje Stiglic.[66]

3.4 Fukujamina objava „Kraja istorije“ u službi Fridmanove ideologije slobodnog tržišta

   S krahom Sovjetskog Saveza mnogi su verovali da će silina pomeranja s početka 90- ih dovesti do kraja ideološke ortodoksije i da će zemlje uspostaviti nekakav hibrid političke slobode i ekonomske sigurnosti.

   Lideri Solidarnosti osvajanjem vlasti želeli su da testiraju sopstveni ekonomski program: postojala je šansa da državne fabrike, ako se pretvore u radničke zadruge ponovo postanu ekonomski održive- radničko upravljanje bilo bi efikasno tvrdi Naomi Klajn.[67] Drugi

su se zalagali za postepeni pristup tranziciji koji je u to vreme zagovarao Gorbačov u Moskvi: polagana ekspanzija u oblastima u kojima važe monetarna pravila ponude i potražnje, ujedno sa snažnim društvenim sektorom oblikovanim po uzoru na skandinavsku socijaldemokratiju.

   Međutim u krugovima Fridmanovaca smatrali su da se komunističke države moraju preobratiti u čist fridmanizam a ne u kejnzijanski kompromis. Obzirom na to da je s krahom Sovjetskog Saveza slobodno tržište imalo globalni monopol, kejnzijanski dodaci kapitalizmu više nisu bili potrebni. Prema Naomi Klajn to je bila i istinska poenta Fukujamine objave

„kraja istorije“. On nije tvrdio da na svetu više nema ideja već naprosto da s padom komunizma više nema ideja dovoljno jakih da predstavljaju dostojnog takmičara. Frensis Fukujama je rekao na Univerzitetu u Čikagu 1989. da kolaps komunizma ne vodi prema kraju ideologije ili stapanju kapitalizma i socijalizma već prema neskrivenoj pobedi ekonomskog i političkog liberalizma. Zapravo Fukujama je ponovio Fridmanovu tvrdnju da su slobodna tržišta i slobodan narod deo nerazdvojnog projekta, tvrdeći da tržišta lišena zakonske regulative u ekonomskoj sferi udružena sa liberalnom demokratijom u političkoj sferi predstavljaju krajnju tačku ideološke evolucije i konačan oblik uprave među ljudima. [68] Fukujama je, tvrdi Naomi Klajn, provukao osporavanu agendu privatizacije i i slobodne trgovine u demokratski treći talas. Jeste narod zahtevao demokratsku samoupravu ali ta želja je samo u mašti Stejt Dipartmenta, čiji je Fukujama bio službenik, bila praćena zahtevima građana za uspostavljanjem ekonomskog sistema koji će im oduzeti svaku sigurnost zapošljavanja, i doneti siromaštvo i bedu.

   Iste te godine kada je Fukujama objavio „kraj istorije“ i MMF i Svetska Banka obelodanile su „Vašingtonski konsenzus“, što je bila namera da se zaustavi svaka diskusija o bilo kakvim

idejama izvan sefa slobodnog tržišta. Reč je o strategijama za globalno obuzdavanje demokratije i jednostavno i na silu nametanje ideologije slobodnog tržišta.

3.5 Vašingtonski konsenzus

                   „Privatizuj se ili crkni.“

                                                           Moto ekonomista MMF-a

 

   Naomi Klajn navodi da je 1989. godine postalo jasno da Čikaška škola Miltona Fridmana upravlja MMF-om i Svetskom bankom kada je ekonomista Džon Vilijamson obelodanio „Vašingtonski konsenzus“. To je spisak ekonomskih mera za koje je rekao da ih ove institucije smatraju minimumom za ekonomsko zdravlje zemalja u tranziciji. Zapravo je ovaj

spisak trijumf neoliberalizma: privatizacija, deregulacija, drastično kresanje društvene potrošnje i internacionalizacija tržišta. A u prilog ideološke obojenosti Vašingtonskog konsenzusa Naomi Klajn navodi zahteve sa spiska: „Sva državna preduzeća treba privatizovati“ ili „Trebalo bi ukloniti sve barijere koje sprečavaju ulaz stranim firmama.“[69]

   Politika Vašingtonskog konsenzusa bazirana je na pojednostavljenom modelu slobodnotržišne ekonomije, modelu konkurentske ravnoteže u kojem nevidljiva ruka Adama

Smita radi, i to radi savršeno.[70] Obzirom na to da po tom modelu nema potrebe za vladinom intervencijom, tj. slobodna nesputana tržišta rade savršeno, politike Vašingtonskog konsenzusa se ponekad kvalifikuju kao neoliberalne bazirane na tržišnom fundamentalizmu.[71]

   Svaka zemlja koja je u vreme ekonomske krize tražila pomoć od MMF-a informisana je da mora da rekonstruiše svoju privredu od vrha do dna: program strukturalnog prilagođavanja.[72]

Iako globalna trgovina nije imala nikakve veze s okončavanjem krize, privatizacija i slobodno-tržišne mere upakovane su zajedno sa finansijskom pomoći. Dakle, hoćete da spasete svoju zemlju od privrednog sloma, onda je rasprodajte, glasio je odgovor MMF-a, iako su zvaničnici MMF-a znali da ekonomska stabilizacija nema direktne veze sa ekonomskim prilagođavanjem ali je imala veze sa korporativističkim pohodom i privatizacijom javnih resursa (rudnika, nafte, zemljišta, vode, škola, zdravstva). Tačnije Fridmanove vizije su tako otelotvorene da bi odgovarale interesima multinacionalnih korporacija koje žude za novim tržištima nesputanim okovima zakonske regulative.

  Globalizacija ekonomije u značajnoj meri rezultat je, dakle, direktiva Vašingtonskog konsenzusa.[73] U njih se da podsetimo ubrajaju: rast direktnih stranih investicija, deregulacija- liberalizacija i privatizacija javnog sektora.

3.5.1 Privatizacija javnog sektora i globalno tržište

„Radi se o pretvaranju sveta u veliku trgovinu gde mogu kupiti Indijance ovde, žene tamo, gde mogu kupiti decu, imigrante, radnike, pa i cele zemlje kao što je Meksiko.“

Podkomandant Markos

   Globalizacija je služila kao povod apologetama slobodnog tržišta da se smanji uloga države i da se omalovaži postojanje „države blagostanja“, prikazujući je kao neefektivnu. Racionalizacija javne potrošnje zbog nekonkurentnosti domaće privrede u eri tržišne kompeticije dovelo je do značajnih rezova u javnom sektoru kao što su obrazovanje,

zdravstvo i socijalni programi. Mnoge vladine aktivnosti, međutim, nastaju upravo zbog podbačaja tržišta u obezbeđivanju „osnovnih usluga“.[74] Eliminacija javnog sektora može ostaviti ogromnu prazninu i dovesti do ogromnih patnji ljudi. Štiglic ukazuje i na to da nezaposlenost nakon ubrzane privatizacije može da predstavlja veliki socijalni trošak u svom najgorem obliku: u urbanom nasilju, porastu kriminalnih, socijalnih i političkih nemira i velikoj zabrinutosti i među zaposlenima koji su uspeli da sačuvaju posao, zatim jedno šire

osećanje otuđenja, povlačenje dece iz škola, naročito tamo gde školovanje zahteva participaciju, da bi pomogla izdržavanje porodice.[75]

   Stalno ponavljana teza o smanjivanju javnog sektora i prepuštanju kreiranja poslova privatnom sektoru u potpunosti samo su delovi iste neoliberalne dogme. Kako je to pokazala Naomi Klajn, tendencija privatnog sektora da preuzme ulogu države na sebe nigde nije ispunila očekivanja. Naprotiv moćni lobiji poslodavaca opiru se oporezivanju dohodaka iz kojih se finansiraju socijalni programi. Slobodna trgovina i cirkulacija kapitala dovele su do konkurencije između nacionalnih vlada što je rezultiralo smanjenjem poreza i socijalnim deficitom i značajnm redukcijom javnih usluga.

3.5.2 Deregulacija i liberalizacija

   Najveće finansijske institucije poput MMF-a i Svetske banke, videli smo, u svojim programima uspostavljaju ekonomske politike zasnovane na slobodnom tržištu.

Liberalizacija i deregulacija predstavljaju otklanjanje vladinog uplitanja u funkcionisanje finansijskog tržišta, tržišta kapitala, kao i barijera za trgovinu.[76]

  Međutim, spisak i redosled poteza MMF-a, odnosno liberalizovanje tržišta kapitala i finansijskih tržišta tokom devedesetih, doprinelo je globalnim finansijskim krizama koje su

nanele građanima „Azijskih tigrova“ zastrašujuće posledice ( bedu, glad, dečju prostituciju, veliki broj porodičnih samoubistava).

   Nova tržišta, kako primećuje Naomi Klajn, danas nisu prinuđena da se otvore pod pretnjom vojne sile već kroz ekonomski pritisak pretnjom sankcijama ili uskraćivanjem finansijske pomoći međunarodnih finansijskih institucija u vreme velike krize. MMF naročito insistira na brzom tempu liberalizacije trgovine kao uslova za pomoć, pa zemlje koje se suočavaju sa krizom nemaju izbora već da se priklone zahtevima MMF-a. Iako uživa podršku korporacijske elite, liberalizacija trgovine izvedena protiv interesa zemalja u razvoju snažno je bila osporavana na antiglobalističkim protestima.

3.5.3 Direktne strane investicije

   Direktne strane investicije podrazumevaju proizvodnju dobara od strane stranaca ili iznajmljivanje dobara od strane stranaca. Glavnu ulogu u globalizaciji odigrale su multinacionalne kompanije koje su prenele deo svojih operacija u drugu zemlju putem investicija. Direktna strana ulaganja su moćniji i vidljiviji aspekt globalizacije što svedoči o rastućoj ulozi multinacionalnih korporacija u globalnoj ekonomiji.

   Kada strani biznis uđe u stranu zemlju često razori domaću privredu. Naomi Klajn je u knjizi No logo ukazala na to da kada Val Mart dođe u neko naselje često dolazi do jakih protesta od strane meštana koji brinu šta će se desiti s lokalnom zajednicom ako sve lokalne radnje budu uništene.

   Mnogo je potresnije čitati o surovoj eksploataciji u zemljama Trećeg sveta, gde se u prostorima fabrika, strogo ograđene industrijske zone zaklonjene od očiju javnosti,  ručno proizvodi brendirana roba. U pitanju je strahovit fizički napor, dok se posao ne završi, sa fleksibilnim radnim mestima, grubim ponašanjem prema radnicama, bednim ili nikakvim dnevnicama, što prema Naomi Klajn svedoči o izopačenim nejednakostima globalne ekonomije: „Uznemiravajuća kombinacija proslavljenih naziva brendova i bednih uslova proizvodnje, pretvorili su Najk, Dizni i Volmart, u moćne metafore za brutalni novi način

poslovanja. Eksploatatorske fabrike u kojima se izrađuju brendirani proizvodi pričaju priče o skarednim nejednakostima globalne ekonomije: izvršni rukovodioci kompanija i slavne ličnosti zarađuju toliko da čoveku stane pamet- a sve to podupire jedan sistem kartonskih naselja, smrdljivih fabrika i bede i izneverenih očekivanja mladih žena poput onih koje sam upoznala u Kaviteu, koje se bore da prežive.“[77]

3.6 Doktrina šoka

„Istorija savremenog slobodnog tržišta- poznatijeg kao procvat korporativizma- ispisana je šokovima.“

Naomi Klajn[78]

   Levičari tvrde da bi istinska demokratija sa pravednim zakonima koji sprečavaju korporacije da kupuju izbore nužno rezultiralo vladom posvećenom preraspodeli bogatstva, a ne slobodnotržišnim obećanjima. Iako je Milton Fridman suprotno ovima verovao da glasači u svom interesu treba da glasaju za one političare koji će putem modela „kapajućeg/prelivajućeg bogatstva“ s vrha naniže (s korporacija na niže) obezbediti opšte bogatstvo. Međutim, obzirom na to da građani nisu verovali da se program strukturalnog prilagođavanja sprovodi u opštem interesu, niti da će u krajnoj liniji sve zemlje imati koristi od globalizacije tržišnog modela privrede, mnogi su prisiljavali zemlje svim sredstvima da

prihvate te „reforme“, čak iako je javna podrška merama „Vašingtonskog konsenzusa“ mala. Ali kako su nametane radikalne ekonomske reforme zemljama?

   Milton Fridman je predvideo da će neočekivanost, brzina i razmere ekonomskih promena izazvati psihološke reakcije u javnosti, koje će olakšati prilagođavanje građana novonastaloj situaciji, nazivajući ovu nužnu taktiku „ekonomska šok terapija“. Kad god su vlade nametale obimne programe razvoja slobodnog tržišta odabran metod uvek je bila neočekivana šok

terapija.[79] Ekonomska šok terapija znači da će nagli grč trgnuti privredu i povratiti joj zdravlje za šta je potrebna nagla promena politike odnosno presudan šok u pogledu političkog kursa. Sve to stvara recesiju ili depresiju i masovna siromaštva. S obzirom na to da su „pacijenti“, poput Čilea za vreme Pinočea, loše reagovali na ekonomsku šok terapiju (rasli su inflacija, nezaposlenost, glad i beda) Fridmanovi recepti se nisu mogli nametnuti bez dvojnog elementa koji se nalaze u njihovoj osnovi: vojne sile, karavana smrti i ubijanjem

hiljada ljudi, osnivanjem koncentracionih logora po celoj zemlji zatvaranjem više od 100.000 ljudi tokom tri godine. Prinudna moć države korišćena je za suzbijanje organizovanog radništva i obračunavanje sa neistomišljenicima kroz hapšenja i ubistva levičarskih aktivtista, i uništavanjem levičarske kulture- tvrdi Naomi Klajn.

   Iako je Čile bio ekstremni slučaj on rasvetljava centralni položaj države u projektu neoliberalizma jer su se i druge vlade takođe koristile autoritarnim političkim strategijama

kako bi zastrašile stanovništvo i uvele radikalne slobodnotržišne reforme.[80] U Argentini 70-ih pod vlašću hunte nestanak trideset hiljada ljudi većinom levičarskih aktivista bio je sastavni deo nametanja Čikaške škole. U Kini 1989. tok izazvan masakrom na Trgu Tjenanmen i kasnijim hapšenjima dalo je Komunističkoj partiji Kine slobodu da pretvori veći deo zemlje u svetskog izrabljivača ,omiljenu lokaciju multinacionalnih kompanija, izvoznu zonu krcatu radnicima zaplašenim da bi tražili veće nadnice i prava. Osporavajući time Fukujaminu tvrdnju da su demokratske i slobodno tržišne reforme blizanački proces, slobodno tržište kombinovano je sa autoritarnom političkom kontrolom: demokratija i ekonomija Čikaške škole  ( Milton Fridman bio je u Kini 1980.) na Trgu Tjenanmen nalazile su se na suprotnim stranama. I odluka Borisa Jeljcina 1993. da pošalje tenkove da granatiraju zgradu parlamenta, Beli dom, i pozatvara vođe opozicije, raščistila je teren za privatizaciju preduzeća koja je stvorila ozloglašene oligarhe u toj zemlji. Folklandski rat 1982. poslužio je Margaret Tačer da u nacionalističkoj euforiji otpočne prvu privatizacionu pomamu u zapadnoj demokratiji. Laboratorije čistog slobodnog tržišta zapravo su bile rasadnici korporacijskih država koje su, prema Naomi Klajn, savez između policijske države i velikih korporacija koje se uzajamno podržavaju i koje su udružile snage da bi svim raspoloživim

sredstvima: „... poveli rat protiv trećeg sektora moći radnika i tako drastično povećali svoj deo nacionalnog bogatstva.“[81]

  Međutim, da bi bila uvedena ekonomska šok terapija potrebno je iskoristiti trenutke kolektivnih kriza odnosno šokova izazvanih ratovima, prirodnim katastrofama i namerno

izazvanim dužničkim krizama koje suspenzuju demokratiju, za upuštanje u radikalno društveno i ekonomsko prestruktuiranje. Prema Miltonu Fridmanu: „... samo kriza stvarna ili prividna dovodi do stvarne promene. Kad to takve krize dođe, mere koje se preduzimaju zavise od ideja koje leže naokolo. To je verujem naša osnovna funkcija: razvijati alternative za postojeću politiku, a potom ih održavati u  životu i nadohvat ruke sve dok politički

nemoguće ne postane politički neizbežno.“[82]  Recimo, Svetska banka i MMF iskoristile su uragan Mič da bi pogođenim državama doturale finansijsku pomoć, ali uz visoku cenu. Dva meseca nakon uragana vlade Hondurasa, Nikaragve i Gvatemale izglasale su zakone  o privatizaciji aerodroma, pomorskih luka, državne telefonske kompanije, nacionalne energetske kompanije, vodosnabdevanja. Oboreni su ekološki standardi i olakšana strancima kupoprodaja nekretnina.[83] Uragan Mič bio je uvod za postcunamski kapitalizam katastrofe, o čemu će kasnije bitiviše reči.

   Naročito ekonomske krize nisu manjkale tokom 80-ih i 90-ih godina i bile su rezultat dva osnovna faktora koja su vukla svoje korene iz vašingtonskih institucija. Prvi je bio njihovo insistiranje na prebacivanju nelegitimnih dugova koje su nagomilale diktature na nove demokratije. Drugi je bila, Fridmanom inspirisana, odluka direktora Federalnih rezervi SAD Pola Volkera da dozvoli enormno povećanje kamata, čime je nasleđeni dug preko noći porastao izazivajući tzv. Volkerov šok.[84] I „udarom cena“ takođe se izazivaju ekonomski šokovi i to svaki put kad padne cena izvoznog artikla što gura zemlje u još dublju zaduženost. Zapravo što se globalna privreda više pridržavala Fridmanovih saveta s plivajućim kamatama i izvozno orijentisanom privredom, to je privredni sistem postajao podložniji krizi. U takvim okolnostima krize vlade su bile spremnije da prihvate Fridmanove radikalne savete.

   Dakle, globalna privreda oslobođena regulative stvarala je dužničke šokove: 1. neograničene sume novca imaju slobodu da se velikom brzinom kreću globusom, 2. špekulanti mogu da se klade na vrednost svega, a rezultat je nestabilnost, jer nerazvijene zemlje, recimo Subsaharska Afrika, koje se oslanjaju na izvoz sirovina upadaju u kontinuiranu krizu, 3. vrtoglavi rast kamata i skok nacionalnog duga uz sve daje recept za ekonomski haos.[85] A čim bi se neka zemlja udaljila od ortodoksije Čikaške škole trgovci u Njujorku i Londonu smesta je kažnjavaju ulaganjem protiv valute zemlje, izazivajući još dublju krizu i potrebe za novim kreditima, opterećenih dodatnim dugovima.Na zamku otvaranja zemlje nestalnim ćudima tržišta ukazao je i Mandela 1997. godine, rekavši da: „Upravo mobilnost kapitala i globalizacija njegovog i ostalih tržišta onemogućavaju zemljama da odlučuju o nacionalnoj ekonomskoj politici ne osvrćući se na verovatnu reakciju tih tržišta.“[86]

    Dakle u demokratijama korporativni krstaški pohod preživeo je tako što su zagovornici Fridmanovog slobodnog tržišta vešto prelazili iz jedne krize u drugu, stručno koristeći beznađe prouzrokovano vanrednim stanjem privrede da bi provukli mere kojima su vezivali ruke novim demokratijama. Tako je Poljska, nakon pobede Solidarnosti, da bi izbegla totalni ekonomski krah i potencijalnu opštu glad zahtevala brisanje nasleđenih dugova i finansijsku pomoć od MMF-a. Međutim Poljski problem sagledavan je kroz prizmu doktrine šoka. Privredni krah, ogromni nasleđeni državni dugovi od komunista, dezorijentisanost prouzrokovana naglom promenom režima označili su da se Poljska nalazi u položaju za

prihvatanje radikalne šok terapije. MMF i SAD pustile su Poljsku da sve dublje tone. U stanju vanredne politike omogućeno je da se mimo demokratske procedure (parlamentarne diskusije i rasprave), suspenzijom demokratije a ne u demokratskim okolnostima, forsira

radikalno ubrzanje legislativnog procesa kako bi bio nametnut paket ekonomske šok terapije.[87]  U Južnoj Koreji za vreme predsedničkih izbora obaranje demokratije od strane MMF-a bilo je krajnje otvoreno. U nečuvenom činu mešanja u politički proces jedne suverene države MMF je odbio da pusti dogovorena sredstva dok se sva četiri kandidata za predsednika ne obavežu da će se pridržavati planova MMF-a. Glavna misija Čikaške škole, a to je zaštita privrede od demokratije, nikad nije bila eksplicitnija: mogu građani da glasaju koliko hoće i za koga hoće ali ishod glasanja neće imati nikakvog uticaja na upravljanje privredom niti na model njene oganizacije.[88] Uzimajući sve ovo u obzir Naomi  Klajn i može da zaključi da je istorija savremenog slobodnog tržišta, poznatijeg kao procvat korporativizma, ispisana šokovima. Zemlje se dovode u stanje šoka ratovima, terorističkim napadima, vojnim udarima, prirodnim

katasrofama, dužničkim krizama i potom bivaju ponovo šokirane od političara i korporacija koje eksploatišu strah i dezorijentisanost koji su nastali kao posledica izvornog šoka da bi nametnuli ekonomsku šok terapiju. Ljudi koji se drznu da se odupru slobodnotržišnim reformama bivaju podvrgnuti i po treći put šoku od strane policije i islednika u zatvorima. Orlando Letelijer, bivši ambasador Čilea za vreme socijalističke vlade Salvadora Aljendea, nakon bekstva u SAD optužio je Miltona Fridmana da je kao: „... intelektualni arhitekta i nezvanični savetnik tima ekonomista koji sada upravljaju čileanskom privredom

suodgovoran za Pinočeove zločine. Fridmanov privredni plan mogao se samo sprovesti silom... postoji unutrašnji sklad između slobodnog tržišta i neograničenog terora.“ [89]

3.7 Kapitalizam katastrofe

„Država odumire  i neko mora preuzeti njene funkcije... Niko za to nije bolje pripremljen od sveta velikog biznisa.“

Rokfeler[90]

„Ova strašna vremena pružaju najbolje prilike onima koji razumeju potrebu za fundamentalnim ekonomskim promenama.“

Džon Vilijamson

  

   Multinacionalne kompanije s velikim međunarodnim investicijama u stranim zemljama želele su stabilno profitabilno okruženje: blage zakone o investiranju, poslušne radnike i nikakva ružna iznenađenja u vidu nacionalizacije imovine multinacionalnih kompanija. Pučevi, vojne intervencije, uspostavljanje krvavih diktatorskih režima, uz pomoć CIA-e, bili su sredstva za postizanje tih ciljeva (1973. svrgavanje demokratski izabranog socijalističkog predsednika Aljendea u Čileu koji je želeo da uz poštenu refundaciju nacionalizuje imovinu veleposednika i stranih kompanija). Bio je to ujedno i proces kojim umesto da budu inspirativni primeri, ove zemlje postale su zastrašujuće upozorenje o onome šta se dešava siromašnim nacijama koje misle da mogu da se izvuku iz Trećeg sveta.

  Međutim, današnjem kapitalizmu katastrofe, odnosno, prema Naomi Klajn, arhitektama rata i korporativnim političarima, ratovi (Irak), teroristički napadi, prirodne katastrofe (uragan Mič, uragan Katrin, cunami, požari, epidemije) i ekonomski kolapsi država, po sebi su izvori ogromnih profita. Orkestrirane pohode na javnu sferu posle katastrofalnih događaja, udruženi s tretmanom katastrofa kao uzbudljivih tržišnh mogućnosti, Naomi Klajn naziva „kapitalizam katastrofe“.[91] Kao fundamentalistički oblik kapitalizma, kapitalizam katastrofe, zapravo je model eksploatacije kriza i katastofa koje su mu potrebne da bi mogao da napreduje i ostvaruje enorman profit.

   Tako su eksploatacija krize u ratu u Iraku i postcunamiskoj katastrofi u Šri Lanki zapravo kulminacija tri decenije strogog poštovanja Fridmanove doktrine šoka.[92] Naime, posle 11. septembra 2001. eksploatacija strašne tragedije postala je norma kako bi se kompanijama omogućio profit, ali je u Americi sprovođen i domaći vid ekonomske šok terapije. Bušov tim, fridmanovski do srži, žurno se dao na eksploataciju šoka kako bi progurao svoju viziju šuplje vlade u: „... kojoj bi sve od vođenja rata do reagovanja u vanrednim situacijama bio poslovni poduhvat koji treba da donese profit.“ [93] Tako je država sada imala ulogu kolonizovane teritorije, a korporacije su konkistadori. Odnosno šok terapija je doživela svoju evoluciju jer umesto rasprodaje državnih kompanija i javnih dobara, Bušov tim stvorio je osnovu za nove postupke: Rat protiv terorizma, kod kuće i u inostranstvu, koji je trebao da bude privatan. Svakako,da bi ovo postigla, Bela kuća je, u fridmanovskom maniru, iskoristila osećaj straha i pogibelji, stvoren terorističkim napadom od 11. septembra, da bi drastično povećala ovlašćenja izvršne vlasti. Ove postupke Naomi Klajn naziva „usporen državni udar“, a koji se odnosio na kontrolu, nadzor, hapšenja i vođenja rata. Sam režim postaje autoritarniji. Mobilni telefoni i surfovanje internetom preobratili su se u moćne načine sveobuhvatnog državnog nadzora uz punu saradnju privatizovanih telefonskih kompanija. Uklanjanje granica, taj veliki simbol globalizacije, zamenjeno je procvatom industrije graničnog nadzora, od optičkog skeniranja i biometrijskih ličnih karti do planirane haj-tek ograde između SAD i Meksika. Strah od terorizma postao je jači od straha života u nadziranom društvu.[94]
   Zatim su te novopojačane i izdašno finansirane funkcije bezbednosti, vojne invazije, okupacije i rekonstrukcije Iraka smesta predate privatnom sektoru da ih obavlja uz profit. Iako je kao cilj navedena borba protiv terorizma, efekat je bio stvaranje kapitalizma katastrofe: potpuno razvijene nove privrede, bazirane na otadžbinskoj bezbednosti, privatizovanom ratu i obnovi posle katastrofe, zadužene ništa manje nego za izgradnju i vođenje privatizovane bezbednosne države, kod kuće i inostranstvu. Kako piše Naomi Klajn bio je to vrhunac Fridmanove kontrarevolucije: „... globalno tržište se decenijama hranilo udovima države sada je počelo da joj proždire srce.“ [95]

   Čak je i deo islednika u ozloglašenim logorima poput Gvantanama u privatnom aranžmanu. Islednici moraju da dobiju od zatvorenika onu vrstu podataka pogodnih za podizanje optužnice koju traže njihovi poslodavci u Vašingtonu. Ova dinamika stvorena je za zloupotrebe: „... kao što će zatvorenici pod torturom reći bilo šta samo da bol prestane tako privatni preduzetnici imaju snažan ekonomski podsticaj da upotrebe sve neophodne taktike da bi isporučili tražene informacije bez obzira na njihovu pouzdanost.“- piše Naomi Klajn.[96]

   Svaki od načina na koji je Bušova administracija definisala parametre Rata protiv terorizma služio je da poveća njegovu profitabilnost i održivost kao tržišta: od definicije neprijatelja, preko pravila o borbenim dejstvima, do stalno rastućih razmera sukoba. Tako je, kako naglašava Naomi Klajn, zbog ekonomske profitabilnosti Rat protiv terorizma postao sastavni deo globalne ekonomske arhitekture.[97] Konflikt u Ratu protiv terorizma nije ograničen  u pogledu vremena, prostora i cilja tako da je odgovor na terorizam neostvariv zadatak, ali u ekonomskom smislu rat je nenadmašan.

      Dakle kapitalisti katastrofe, arhitekte Rata protiv terorizma deo su vrste korporativnih političara za koje su katastrofe ciljevi po sebi- totalna integracija poslovne i političke elite. Izjednačavajući interese multinacionalnih korporacija s interesima SAD-a i štaviše za ceo svet dobija se oblik plana sa opasnim posledicama. Jer Bušovi glavni funkcioneri zadržali su svoje interese u kompleksu kapitalizma katastrofe čak i nakon što su ušli u novu eru privatizovanog rata i reagovanja na katastrofe što im omogućava da profitiraju na katastrofama koje izazivaju.

  Stapanje političkih i profiterskih ciljeva nigde nije tako očigledno kao na bojnim poljima Iraka. Kao treća po veličini svetska rezerva nafte, Irak je morao da bude meta arhitekata invazije. Puštajući stravično nasilje sa lanca tvrdili su da je Bliski Istok rasadnik terorista zato što nedostaje slobodnotržišna demokratija u regionu. Jasno je da je uvek posredi sloboda za multinacionalne kompanije, tako da je u Iraku postalo otvoreno jasno da je slobodna trgovina imperijalni projekat koji nova tržišta za multinacionalne kompanije osvaja na bojnim poljima preventivnim ratovima.

   Od 2003. godine, nakon invazije Iraka, svet postaje sve manje miran, dok se istovremeno nagomilava sve veći profit. Današnja globalna nestabilnost stvara sve veće profite sektoru visokotehnološkog obezbeđenja, građevinskoj industriji, privatnim zdravstvenim i farmaceutskim kompanijama, sektoru nafte i gasa. Teroristički napadi sada se dočekuju sa oduševljenjem.[98]

  Uspevajući da pretvori katastrofu u svoju dugoročnu korist, bujice katastrofa pretvaraju se u spektakularne profite. Čak i sami privredni sistemi koji se protive svim pokušajima zakonske regulative, zaštite čovekove okoline, sama po sebi generišu stabilan priliv katastrofa, bilo vojne, bilo ekološke ili finansijske prirode. Naša zajednička zavisnost od prljavih izvora energije stvara stabilan priliv drugačijih kriznih situacija: prirodne katastrofe poput najnovijeg izlivanja nafte i ratovi vođeni zbog kontrole nad oskudnim resursima koji zauzvrat dovode do terorističkih napada.

   Aktivno stvaranje kriza u svetu od strane kapitalista katastrofe, zbog ogromnih profita koje katastrofe donose, najavio je Džon Vilijamson još 1993. godine na jednom skupu „neoliberalnog plemena“: „... čovek mora da se pita ima li bilo kakve logike razmišljanje o namernom izazivanju krize kako bi se otklonila politička smetnja reformama... Da li bi kriza manjih razmera mogla poslužiti? Da li je moguće isplanirati krizu koja bi poslužila istoj političkoj funkciji...“.[99]

4. Bilans neoliberalne globalizacije

„Globalizacija danas nije u interesu mnogih siromašnih u svetu.“

                                                                                 Džozef Stiglic

4.1 Neoliberalna globalizacija: protekcionizam, siromaštvo i nacionalizam

„I zato širom sveta deca rade u poljima sa otrovnim pesticidima, u opasnim rudnicima i u fabrikama gume i čeličanama, gde im teške mašine odsecaju prstiće i ručice. Mnoga takva deca proizvode robu za inostrano tržište...“

                                                                                                                     Naomi Klajn[100]

  

   Svet zaista stremi sve tešnjoj povezanosti i stvaranju jedinstvenog globalnog prostora ali u istom procesu nastaju kao provalija duboke polarizacije. Urlih Bek kaže da je svet postao: „... opasno nejednak prostor... Samo za isplatu dugova s Juga na Sever teče u godini 200 milijardi dolara... Globalne nejednakosti rastu- od 1960. do 2000. godine udio najbogatijih 20% stanovništva svijeta u globalnom dohotku porastao je sa 70%  na 90%, dok se udio najsiromašnijih smanjio od 2,3% na 1%. Dok se 1,2 milijardi ljudi gotovo petina stanovništva, mora zadovoljiti s manje od jednog dolara dnevno, pomoć državama u razvoju od 1999. smanjio se za još 20%.“[101].

   Ekspanzija nesputanog tržišta i kapitala najprodornije su sile globalizacije, ali istom silinom kojom povezuju svet „kapajuća ekonomija“ ga i deli. Presudna uloga u eksplozivnom proširivanju provalije između svetova pripada silovitom usponu i vladavini neoliberalizma koji je smenio kontrolisani kapitalizam države blagostanja.

   Dakle, trijumf neoliberalizma Čikaške škole ubrzava ritam globalizacije, ukida intervencionističke barijere slobodnom kretanju transnacionalnog kapitala, stvarajući jedinstven svet bez granica. Privlačnost neoliberalizma ogleda se u tome što „boljševici neoliberalizma“ tvrde da on seče parazitske troškove birokratije države blagostanja, štiteći domaće firme od spoljne kokurencije. Ovo je svakako slika neoliberalizma u njegovom idealno tipskom obliku i ne odgovara stvarnosti: američka industrija je protekcionistička, a kako je to primetila Naomi Klajn, poslovi za vreme Džordža W. Buša dodeljivani su bez tendera što je dovelo do toga da je profit multinacionalnih korporacija korporativnih političara doživeo meteorski uspon od 700%, poput firmi u kojima akcije imaju Dik Čejni i Donald Ramsfeld. Smisao neoliberalizma je u smanjenju socijalnih davanja.

    Zapravo princip neoliberlizma je brutalan: smanjenjem socijalnih izdataka privatni kapital se uvećava!

   Potvrdu ovoga nalazimo u činjenici da iako je bogatstvo planete uvećano za 6 puta, prosečni dohodak u 100 zemalja sveta u stalnom je opadanju: gotovo 60% stanovnika planete lišeno je pristupa osnovnim potrebama, trećina nema vodu za piće. Istovremeno tri najbogatije osobe na svetu poseduju imetak koji je veći od bruto nacionalnog dohotka 48 najsiromašnijih zemalja: 4% njihovog bogatstva bilo bi dovoljno da svim siromašnima sveta omogući obrazovanje, adekvatne medicinske potrebe i ishranu.

   Najveću dramu predstavlja subsaharska Afrika koja najavljuje rađanje „Četvrtog sveta“ ekstremne bede čitavog jednog kontinenta sa gotovo 500 miliona stanovnika. Ove zemlje postaju sve više marginalizovane upravo kada su integrisane u globalno svetsko tržište. Ekonomska globalizacija samo je zaoštrena jer zasnivaju svoj izvoz na sirovinama čija je

cena drastično oborena, dok je spoljni dug Afrike zahvaljujući i skoku kamata porastao za 14 puta.

    Već je rečeno da gigantska moć transnacionalnog kapitala stalno preti da ode iz zemlje i investira na lokacijama sa jeftinom radnom snagom i manjim troškovima socijalne zaštite što predstavlja eroziju socijalne države. U izveštaju OUN-a za 1999. godinu zaključuje se da socioekonomske napetosti- merene povećanjem nezaposlenosti, nejednakošću i nezadovoljstvom prihodom predstavljaju glavni faktor povećanja stope krivičnih dela. Svet kriminala, prostitucije, droge i nepismenih- crne rupe globalizacije nisu isključivo na periferijama one se nalaze u svakom gradu prvog sveta stvarajući novu geografiju socijalnog aparthejda.

    Reakcija na novi svetski poredak odnosno na represivnu formu globalizacije (Irak) rađa eksploziju etničkih konflikata: „Mekdonaldizacija sveta i džihad dva su pola jednog istog magistralnog procesa.“[102] Agresivna homogenizacija, globalno uniformisanje sveta i sabijanje svih kultura u isti globalni kalup izaziva burnu reakciju. Prema Miroslavu Pečujliću tamna strana ekonomske globalizacije i sukobi civilizacija nisu zbivanja odvojena Kineskom zidom: „Najdublja socijalna polarizacija i najšire osiromašenje, pasivno osećanje gubitništva i nemoći preobražavaju se u aktivni nacionalizam i verski fundamentalizam.“[103]

  4.2 Izneverena obećanja „prelivajuće pravde“

   Ekonomska politika Čikaške škole koja se proširila svetom jeste ono što otkriva „... još gore zverstvo koje kažnjava milione ljudskih bića izlažući ih planiranoj bedi.“[104]

    Zemlje najbrže globalizacije imaju istovremeno visoke stope ekonomskog rasta ali i drastično povećanje socijalne nejednakosti, za oko jednu petinu. Neoliberalizam i rast nejednakosti su povezani što dokazuju činjenice da se u tri zemlje koje su sledile najrigorozniju neoliberalnu politiku (SAD, Velika Britanija i Novi Zeland) socijalna nejednakost povećala brže nego u drugim zemljama. Uporedo sa tehnološkim napretkom i porastom profita zaposlenost opada što za sobom povlači propadanje kroz vrtlo siromaštva i bede. Oslanjanje na tržišne mehanizme nije dostiglo zadovoljavajući nivo koji bi zadovoljio

potrebe svog stanovništva, kako to tvrde neoliberalni apologeti, već gotovo isključivo radi u korist uskih elita.[105]

   U zemljama gde god su se vlade prihvatile Vašingtonskog konsenzusa siromašni su imali malo koristi od ekonomskog rata. U Latinskoj Americi rast nije pratilo smanjivanje nejednakosti i siromaštva. U nekoliko slučajeva siromaštvo je još više naraslo. Iako MMF s ponosom govori o progresu u Latinskoj Americi „Čileanskom čudu“ ostvarenom tržišnom reformacijom pod dirigentskom palicom Miltona Fridmana, neoliberalni apologeti jedva da

spominju broj žrtava torture i broja ljudi koji žive u siromaštvu.

    Kriza u Aziji koju je Milton Fridman ekonomskom šok terapijom  nastojao da zauzda još uvek nije prošla. Kad za dve godine bez posla ostane 24 miliona ljudi ukorenjuje se nova vrsta beznađa koja se širi regionom  i izražava na različite načine, od značajnog porasta verskog ekstremizma u Indoneziji i Tajlandu do eksplozivnog porasta stope seksualne eksploatacije dece.[106]

   Nakon ekonomske šok terapije koju je u Rusiji propisao Džefri Saks, a sproveo Jeljcin, sredinom 90-ih 72 miliona Rusa živelo je u siromaštvu (do 1989. bilo je 2 miliona siromašnih). 25% Rusa, gotovo 37 miliona ljudi živelo je u siromaštvu koje se opisivalo kao užasno. Godine 2006. Ruska vlada priznala je da u Rusiji ima 715.000 dece beskućnika, a

procene UNICEF-a govore da ih tamo ima preko tri i po miliona. Broj narkomana skočio je za 900%, stopa nasilnog zločina povećana je za četiri puta. [107]

   I u Poljskoj, u kojoj nije bilo nezaposlenosti za vreme komunizma, nakon ekonomske šok terapije stopa nezaposlenosti iznosila je 20% a ispod linije siromaštva živi 59% Poljaka.

   Skandalozni su i rezultati uvođenja „prelivajuće pravde“ u Južnoafričkoj republici. Broj ljudi koji preživljava s manje od jednog dolara dnevno udvostručio se na četiri miliona u 2006. Između 1991. i 2002. godine stopa nezaposlenosti crnih Južnoafrikanaca udvostručila se skočivši sa 23% na 48%. Vlada ANK sagradila je 1,8 miliona domova, ali u međuvremenu je dva miliona ljudi ostalo bez krova nad glavom.[108]

   Krute politike strukturalnog prilagođavanja iznuđivale su u zemljama smanjenje davanja za obrazovanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu što je dovelo do povećanja stepena prostituisanja dece, izdaci za borbu protiv AIDS-a značajno su smanjeni što je dovelo do visoke smrtnosti obolelih, porast je broja porodičnih samoubistava, narkomanija se širi. Jedva preživljavajući siromašni ne mogu slati decu u škole, a bez obrazovanja i njihova deca su osuđena na siromaštvo: „...siromaštvo se prenosi iz generacije u generaciju.“- primećuje Štiglic.[109]

   Uz siromaštvo dolazi i osećanje nemoći. Svetska Banka je 2000. intervjuisala hiljade siromašnih u okviru ankete „Glas siromašnih“. Pojavilo se nekoliko očekivanih tema:

siromašni osećaju da su bezglasni, da nemaju kontrolu nad svojim životom. Njih šibaju sile koje su van njihovog dometa.

   To je priča o merama koje MMF naziva programom strukturalnog prilagođavanja. Države se naposletku stabilizuju, ali nova ravnoteža se ostvaruje ostavljanjem „...miliona ljudi da leži pored ivice puta...“( Habermas): radnika iz javnog sektora, malih privrednika, sitnih farmera, sindikalaca. „Nakazna tajna stabilizacije“, piše Naomi Klajn, „jeste u tome da se velika većina njih nikad više ne domogne čvrstog tla. Završavaju u slamovima u kojima sada

živi oko milijarda ljudi. Oni su razbaštinjeni, ljudi koje je Nemački pesnik Rajner Marija Rilke opisao kao one koji ne „kojima ne pripada ni prošlost ni budućnost“.“[110]

Zaključak

Drugačiji svet je moguć

„To je vetar odozdo, vetar pobune, dostojanstva; on nije samo odgovor na vetar odozgo koji se nameće... To nije samo uništenje jednog nepravednog i samovoljnog sistema; to je pre svega nada u povratak dostojanstva i pobune u slobodi i dostojanstvu. Ovaj će vetar dunuti sa planina. On već sada, u tajnosti, pod krošnjama, rađa jedan novi svet, svet koji postoji kao slutnja u srcima kojima on donosi hrabrost.“

Podkomandant Markos

„Ne mogu stvoriti vašu povest za vas. Ali mogu vam reći da je na vama da je stvorite.“

Podkomandtant Markos

   Da li je možda došao trenutak kada je svest dovoljno sazrela da se izvrši globalna inicijativa za „napad“ na multinacionalne korporacije?

   Trijumf velikog pritiska javnosti na naftnu kompaniju Šel da odustane od potapanja svojih platformi na otvorenom moru, za Naomi Klajn govori da delovanja različitih NVO, pokreta i inicijativa nisu bez rezultata. Zbog toga Naomi Klajn u knjizi Ne logo i piše: „Ako je moguće posustajanje jednog brenda, onda je zamislivo da se to može dogoditi i sa celokupnom strategijom brendiranja: jednom kad se određena količina brendiranja vezala za kulturu, oni među nama koji su brendirani zahvaljujući kompanijama Najk, Volmart, Majkrosoft, Dizni, Starbuks ili nekog drugog, počeće da se okreću ne samo protiv ovih i sličnih logoa, već i protiv kontrole korporacija nad prostorom koji nam pripada i mogućnostima izbora koje imamo. Možda postoji trenutak... kada se protivnapad ne usmerava direktno na proizvod koji je naglo izašao iz mode. Nego na multinacionalke koje stoje iza brendova.“[111]

   Ove proročke reči Naoni Klajn našle su svoju podršku u akcijama „globalnog naroda“. Stvaranje alterglobalističkog pokreta koji stalno deluje po ovim pitanjima postao je cilj za koji se vredi boriti. Suprotno defetističkim stavovima koji na građane gleda: „... kao na krdo stoke koje se hrani reklamama i koje se drži u zarobljeništvu zahvaljujući hipnotičkim činima

komercijalne kulture...“[112], već u vreme objavljivanja knjige, globalni narod Sijetla prestao je da bude : „...brendirana krava koja će naprosto glupo stajati i preživati.“[113]

   Simboli svetskog ekonomskog poretka danas su svuda objekat napadanja. Sastanci međunarodne elite moći povod su za velike demonstracije alterglobalističkog pokreta. Međutim, prvi protesti povodom sastanka Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. godine, predstavljali su šok koji je pokolebao moćnike u njihovoj viziji globalizacije. Skoro preko noći globalizacija je postala pitanje našeg vremena koje suviše pritiska. Otada je alterglobalistički pokret ojačao. Svaki sastanak MMF-a, Svetske Banke i Svetske trgovinske organizacije povod je za demonstracije .

   Iako su protesti protiv neoliberalnih politika i poteza međunarodnih institucija prisutni decenijama u zemljama u razvoju kad god bi se oštri programi strukturalnog prilagođavanja u njihovim zemljama  pokazali isuviše teški, njihovi protesti uglavnom se nisu čuli na samozadovoljnom Zapadu. Međutim stvari su se promenile. Prema Naomi Klajn demonstracije protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu i MMF-a i Svetske banke u Vašingtonu i na drugim mestima, našli su svoju inspiraciju u pokretu Zapatista. S ovim se slaže i Andrej Grubačić koji smatra da pravu metodologiju alterglobalističkog otpora treba tražiti na Globalnom Jugu , među Zapatistima u Južnom Meksiku. Zapatistička gerila, čiji pripadnici više ne nose oružje, predstavlja, posle velikog zapatističkog ustanka 1. januara 1994. godine u oblasti Čiapasa, neiscrpno vrelo inspiracija za aktiviste „globalizacije odozdo“. Zapatisti su prepoznali blef neoliberalizma i njegovo nasrtanje na demokratiju. Prema rečima podkomandanta Markosa, predvodnika postmoderne gerile,: „...ova armija ne želi da bude armija“ ona “želi da sruši moć ali ne da bi je uzela“. Sa sklonostima prema direktnoj akciji, kolektivnom odlučivanju i decentralizovanom organizovanju cilj Zapatista dakle nije zadobiti kontrolu, nego zauzeti i izgraditi autonomne prostore gde mogu cvetati demokratija, sloboda i pravda.[114] Ovo je suština Zapatizma: globalni poziv na revoluciju, da počnete tamo gde jeste i da se borite svojim vlastitim oružjem. To može biti videokamera, reči, dela sve ovo je prema podkomandantu Markosu takođe oružje.

   Značaj Zapatista tako je prekoračio uske granice Čiapasa i Meksika, tako da su „...postali primer mogućeg svima ostalima“- smatra Valerštajn.[115] Ovaj se organizacioni model proširio kroz Latinsku Ameriku i svet. Prema Naomi Klajn može se videti u „društvenim centrima“ u Italiji, u brazilskom Pokretu seljaka bez zemlje koji prisvajaju površine neiskorišćenog poljoprivrednog zemljišta, te ih iskorištavaju za održivu poljoprivredu, škole, bolnice. Iste te ideje o mobilizaciji ljudi prožimaju argentinski pokret Piguetero, organizaciju nazaposlenih radnika, koje je glad naterala da osmisle nove načine dobijanja ustupaka od države.[116]  Suštnski smisao Zapatizma je i u tome da se i alterglobalistički pokret ne deklariše kao antiglobalistički, već, kako kaže anarhistkinja Ivan Liu: “ Mi nismo antiglobalistički pokret. Mi smo protiv globalizacije koju vode korporacije. Mi smo globalni pokret za pravdu.“ Odnosno pokret više pokreta kako neki sledeći Zapatiste nazivaju alterglobalistički pokret. Pokret koji podupire i vatreno brani globalno pravo na raznolikost: kulturnu raznolikost, poljoprivrednu raznolikost, ekološku raznolikost.

   Iako kritičari alterglobalističkog pokreta kao njegovu manu navode da je lišen „centralne teme“ ili „koherentne ideologije“, prema Naomi Klajn ovo je njegova najveća vrlina koja ga odvaja od prethodnih pokreta i čini primamljivim za obične ljude. Alterglobalistički pokret pokušava da kreira horizontalne mreže organizacije nasuprot vertiklano organizovanim strukturama poput partija ili korporacija, a ove mreže počivaju na postulatu decentralizovane, nehijerarhijske direktne demokratije. Demokratija u krupnom planu, čvrsto prizemljena.

  Prvi Svetski socijalni forum u Porto Alegreu, sa sloganom Drugačiju svet je moguć,, koji je prema Naomi Klajn bio „...kraj kraja povijesti...“[117],  bio je prilika da ovaj pokret u nastajanju prestane vikati protiv čega se bori i počne artikulirati zašta se bori. Naglasak na Forumu bio je na alternativama što dolaze iz zemalja koje najakutnije trpe negativne posledica neoliberalne globalizacije: masovne migracije, proširivanje imovinskih razlika, slabjenje političke moći građana. U Porto Alegreu su se fragmentirane alterglobalističke snage počele preobražavati u pokret za demokratiju koji brani pravo lokalnih zajednica na neposrednu demokratsku participaciju i demokratske alternative. Otuda i ono što je izrastalo iz Porto Alegrea nije bila globalna vlada, nego vizija bolje povezanosti međunarodne mreže lokalnih inicijativa koje su utemeljene u neposrednoj demokratiji. Naglasak je dakle na pluralizmu i različitosti što manifestuje duh alterglobalističkog pokreta, zasnivajući budućnost na globalnom dijalogu, a ne na odlukama nametnutim od strane nove elite. Jer alterglobalistički pokreti dešavaju se zato što ljudi posmatraju kako vlast putuje prema neodgovornim multinacionalnim korporacijama i međunarodnim finansijskim institucijama, ali i prema sve više centralizovanim nacionalnim, pokrajinskim i gradskim upravama. Zato ovi ljudi zahtevaju finansijsko i demokratsko oruđe kojim mogu kontrolisati svoje sudbine, iskoristiti svoju stručnost, izgraditi raznolike privredne grane koje su istinski održive. I ti ljudi imaju mnoštvo ideja.

   Snaga alterglobalističkog pokreta, sastavljenog od mnogih pokreta jeste u tome što on nudi stvarnu alternativu homogenizaciji i centralizacij koju predstavlja neoliberalna globalizacija. Uistinu raznolik globalni pokret.

   Neuspeh „globalizacija odozgo“ sa novom svetskom krizom u kojoj se nalazimo neće pružiti nikakvu garanciju da je novi pravedniji svet bliži. Njegova sudbina zavisi prema Grubačiću od predanosti i integriteta, mudrosti i jedinstva onih koji se bore za globalizaciju odozdo. Socijalni forumi, demonstracije, svi pokreti i napori moraju se pretvoriti u jedinstveni obrazac socijalne promene, a kada se to bude desilo, tvrdi Grubačić, više se neće postavljati pitanje da li će biti uspostavljena socijalna pravda već kada! Jer:

„To je naš san, zapatistički paradoks- san koji nam uskraćuje spavanje. Jedini san koji se sanja u budnom stanju, dok se ne spava. Povijest koja se rađa i othranjuje među narodom.“

                                                                                                        Podkomandant Markos

Bibliografija

1. Bodrijar Žan, „Duh terorizma“, NSPM, vol.VII, no. 3-4
2. Čomski Noam, 11. septembar, Draganić, Beograd 2002.
3. Gidens Entoni, Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd 2005.
4. Grubačić Andrej, „Zašto nisam anti-globalista“, www.magazin.buka.com
5. Habermas Jirgen, Postnacionalne konstelacije, Otkrovenje, Beograd 2002.
6. Habermas Jirgen, „Evropska nacionalna država pod pritiskom globalizacije“,

NSPM, vlo.VII, no.3-4

7. Hobsbaum Erik, Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, Beograd 2008.
8. Kaningem Frank, Teorije demokratije, Filip Višnjić, Beograd 2003.
9. Kehil Demijen, „Kraj neoliberalizma“, Z magazin br. 8
10. Klajn Naomi, No logo, Samizdat B92, Beograd 2003.
11. Klajn Naomi, Ograde i prozori, V.B.Z., Zagreb 2003.
12. Klajn Naomi, Doktrina šoka, Samizdat B92, Beograd 2009.
13. Nedović Slobodanka, Država blagostanja, CUPS i CeSID, Beograd 2005.
14. Nozik Robert, „Objašnjenja nevidljivom rukom“, NSPM, vol X, no. 1-4
15. Pečujlić Miroslav, „Planetarni kentaur: dva lika globalizacije“, NSPM, vol.VII, no. 3-4
16. Pečujlić Miroslav, „Trka između demokratske i autoritarne globalizacije“, Zbornik: Globalizacija, problemi, dileme, odgovori , ŽuC Beograd 2003.
17. Stiglic Džozef, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd 2002.
18. Stojiljković Zoran, Konflikt i/ili dijalog, Čigoja štampa, Beograd 2008.
19. Valerštajn Imanuel, „Zapatisti- druga faza“,

www. Freedom.fight.net/zapatisti/tekstovi.htm

20. Vuletić Vladimir, Globalizacija, Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin 2006.
21. Džad Toni, „Sami sebi najveći neprijatelj“, NSPM, vol. VII, no. 3-4

 Sadržaj

Uvod

1. Određenje globalizacije

1.1  Pravci mišljenja o globalizaciji

1.2  Definicije globalizacije

1.3  Teorijski torzo globalizacije

2. Politički aspekt globalizacije

2.1  Transnacionalni režimi

2.2  Rasprostiranje i/ili sužavanje demokratije

2.3  Slabljenje moći nacionalne države

2.4  Samoubistvo političke globalizacije

3. Ekonomski aspekt globalizacije

3.1  Indikatori ekonomske globalizacije

3.2  Neoliberalna dogma

3.3  Ciljevi osnivanja MMF-a i Svetske banke

3.4  Fukujamina objava „Kraja istorije“ u službi Fridmanove ideologije slobodnog tržišta

3.5  Vašingtonski konsenzus

3.5.1 Privatizacija javnog sektora i globalno tržište

3.5.2 Deregulacija i liberalizacija

3.5.3 Direktne strane investicije

3.6  Doktrina šoka

3.7  Kapitalizam katastrofe

4. Bilans neoliberalne globalizacije

4.1  Neoliberalna globalizacija: protekcionizam, siromaštvo i nacionalizam

4.2  Izneverena obećanja „prelivajuće pravde“

Zaključak

---

[1] Entoni Gidens, Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd 2005., str.33

[2] Citat preuzet od: Vladimir Vuletić, Globalizacija, Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin, 2006., str.10

[3] Najjednostavnija je podela dimenzija na ekonomsku, kulturnu i političku.Upor. Vladimir Vuletić, isto, str. 45. U radu ćemo se baviti ekonomskom i političkom dimenzijom globalizacije.

[4] Nav. prema: Vladimir Vuletić, isto, str. 19

[5] Tako Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd 2002. str.87

[6] Uporedi Naomi Klajn, Doktrina šoka, Samizdat B92, Beograd 2009., str. 23

[7] Tako Tomas Fridman piše: „Globalizacija ima izrazito američki lik: svet jede „Big mek“, pije koka-kolu ili pepsi-kolu, koristi IBM kompjutere, Windovs. Amerika bičuje svet da ubrza kretanje, mi verujemo da američke institucije moraju sve ostale da pošalju na groblje istorije... Nasuprot tradicionalnim osvajačima, mi se ne zadovoljavamo samo time da pokorimo druge, već insistiramo da postanu slični nama.“ Nav. prema Miroslav Pečujlić, „Planetarni kentaur: dva lika globalizacije“, NSPM, vol. VII, no. 3-4, str.26

[8] Džozef  E. Stiglic, isto, str. 225

[9] Džozef E. Stiglic, isto, str. 9

[10] Nav. prema Naomi Klajn, isto, str. 506

[11] Džozef E. Stiglic, isto, str. 226

[12] Toni Džad navodi da je svaki peti Amerikanac siromašan, a da 60% više novorođenčadi umre tokom prve godine života u SAD nego u Francuskoj i Nemačkoj. Toni Džad, „Sami se najveći neprijatelj“, NSPM, vol.VII, no. 3-4, str. 175

[13] Erik Hobsbaum, Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, Beograd 2008., str. 9

[14] Miroslav Pečujlić, isto, str. 34

[15] Entoni Gidens, isto, str. 53

[16] Entoni Gidens, isto, str. 60

[17] Entoni Gidens, isto, str. 30

[18] Žan Bodrijar, „Duh terorizma“, NSPM, vol. VII, no.3-4. str. 155

[19] Jirgen Haberma, „Evropska nacionalna država pod pritiskom globalizacije“, NSPM, vol. VII, no.3-4, str. 144

[20] Tako Miroslav Pečujlić, isto, str. 24

[21] Vladimir Vuletić, isto, str. 16

[22] Tako Miroslav Pečujlić, isto, str. 24

[23] Miroslav Pečujlić, isto, str. 24

[24] Uporedi, Vladimir Vuletić, isto, str. 21 i Miroslav Pečujlić, isto, str. 24

[25] Nav. prema: Vladimir Vuletić, isto, str. 20

[26]Isto, str. 19

[27] Isto, str. 21

[28] Isto, str. 22

[29] Isto str. 22

[30] Naomi Klajn, Ograde i prozori, V.B.Z., Zagreb 2003., str. 147

[31] Tako Miroslav Pečujlić, isto, str. 26

[32] Isto, str. 26

[33] Jirgen Habermas, Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje, Beograd 2002., str. 92

[34] Naomi Klajn, Ograde i prozori, već nav., str. 147

[35] Erik Hobsbaum, isto, str. 28

[36] Miroslav Pečujlić, isto, str. 33

[37] Andrej Grubačić, „Zašto nisam antiglobalista“, www.magazin.buka.com

[38] Jirgen Habermas, Postnacionalne konstelacije, već nav., str. 92

[39] Džozef E. Stiglic, isto, str. 256

[40] Isto, str. 257

[41] Jirgen Habermas, „Evropska i nacionalna država pod pritiskom globalizacije“, str. 141

[42] Isto, str.142

[43] Naomi Klajn, Ograde i prozori, već nav, str. 147

[44] Jirgen Habermas, „Evropska i nacionalna država pod pritiskom globalizacija“, već nav., str. 143

[45] Noam Čomski, 11. septembar, Draganić, Beograd 2002., str. 47

[46] Žan Bodrijar, već nav., str. 153

[47] „Na kraju krajeva to jesu učinili oni (teroristi-D.E.) ali mi smo ti koji smo to želeli.“ Žan Bodrijar, već nav., str. 154

[48] Žan Bodrijar, isto, str. 127

[49] Isto, str. 156

[50] Prema Eriku Hobsbaumu zbog: „... univerzalnog dometa televizije cilj politički efikasnih akcija nisu bili donosioci odluka već da se stvori maksimalan uticaj medija.“ Erik Hobsbaum, već nav., str. 127

[51] Žan Bodrijar, isto, str. 162

[52] Uporedi Naomi Klajn, Doktrina šoka, str. 19

[53] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 315

[54] Uporedi  Frenk Kaningem, Teorije demokratije, Filip Višnjić, Beograd 2003. str. 187

[55] Uporedi Frenk Kaningem, isto, str. 188

[56] Citat preuzet od Nedović Slobodanka, Država blagostanja, CUPS i CeSID; Beograd 2005., str. 264

[57] Citat preuzet od Nedović Slobodanka, već nav., str. 271

[58] Citat preuzet od Nedović Slobodanka, isto, str. 275

[59] Džozef stiglic, već nav., str. 12 Stiglic naglašava da: „Nejednakost, nezaposlenost, zagađenje životne sredine: to su pitanja u kojima vlada mora da odigra značajnu ulogu.“, isto, str. 13

[60] Džozef Stiglic, isto, str. 14

[61] Džozef Stiglic, isto, str. 111.

[62] Džozef Stiglic, isto, str. 85

[63] Džozef Stiglic, već nav., str. 14

[64] Tako Džozef Stiglic, isto, str. 25

[65] Tako Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 186

[66] Džozef Stiglic, isto, str. 26

[67] Upor. Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 200

[68] Tako Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 208

[69] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 187

[70] Robert Nozik tvrdi da: „... nije samo ravnoteža unutar tržišta već i samo postojanje tržišta na Zapadu, u velikoj meri proces nevidljive ruke.“, Robert Nozik, „Objašnjenja nevidljivom rukom“, NSPM, vol X, no. 1-4

[71] Tako Džozef E. Stiglic, isto, str. 87

[72] Imanuel Valerštajn u tom smislu i piše:“ Ali je možda još značajnija bila sposobnost MMF-a i američkog ministarstva finansija da nametnu većini ovih vlada, gde je stara levica još uvek bila na vlasti, veliko odstupanje od njihovih ekonomskih politika, nagnajući ih da se od težnje za razvijanjem lokalno proizvedenih proizvoda okrenu razvitku ekonomije orijentisane ka izvozu.“ „Zapatisti- druga faza“, www.freedomfight.net/zapatisti/tekstovi.htm

[73] Tako i Stojiljković Zoran, Konflikt i/ili dijalog, Čigoja štampa, Beograd 2008., str 201

[74] Tako Džozef  E. Stiglic, isto, str. 69

[75] Isto, str. 71

[76] Isto, str. 72

[77] Naomi Klajn, Ne Logo,  Samizdat B92, Beograd 2003., str. 410

[78] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 27

[79] Tako Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 14

[80] Tako i Denijel Kohil, „Kraj neoliberalizma“, Z magazin, str. 18

[81] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 141

[82] Isto, str. 13

[83] Isto, str 451

[84] Isto, str., 179

[85]Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 183

[86]Isto, str. 235

[87] Isto, str. 206. 2003. godine Solidarnost a sa njom i ekonomska šok terapija kažnjene su na izborima od strane građana.

[88] Isto, str. 309

[89] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 116. Letelijer je stradao u atentatu mesec dana nakon javnog objavljivanja ovog pisma.

[90] Citat preuzet iz: Andrej Grubačić, „Zašto nisam anti-globalista“, www.magazin.buka.com

[91] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 12

[92] Isto, str. 16

[93] Isto, str. 337

[94] Isto, str. 342

[95] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 337

[96] Isto, str. 344

[97] Isto, str. 339

[98] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 485

[99] Isto, str. 289

[100] Naomi Klajn, No logo, str. 519

[101] Nav. prema Zoran Stojiljković, već nav., str.205

[102] Miroslav Pečujlić, već nav., str. 40

[103] Miroslav Pečujlić, već nav., str. 41

[104] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 111

[105] Tako Miroslav Pečujlić, Trka između demokratske i autoritarne globalizacije, Zbornik: Globalizacija- problemi, dileme, odgovori, ŽuC 2003.str. 15

[106] Tako Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 312

[107] Tako Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav., str. 269

[108] Isto, str. 244

[109] Džozef Štiglic, već nav., str 95

[110] Naomi Klajn, Doktrina šoka, već nav. str. 312

[111] Naomi Klajn, No logo, već nav., str. 247/8

[112] Isto, str. 382

[113] Isto, str. 382

[114] Tako Naomi Klajn, Ograde i prozori, već nav., str. 158

[115] Imanul Valerštajn, već nav.

[116] Tako Naomi Klajn, Ograde i prozori, već nav., str. 159

[117] Naomi Klajn, Ograde i prozori, već nav., str. 143