Dostojevski o moralnom usavršavanju čoveka


Moralno usavršavanje



   Dostojevski je smatrao da je čovek duhovno slobodan ali i da nije moralno dovršen. Čovek bi trebao da se podvrgne moralnoj samodisciplini koja će mu omogućiti da s vremenom bude bolji, a izvestan broj moralnih pravednika (recimo starac Zosima) trebalo bi snagom sopstvenog primera  da privuku i druge za sobom. Ovako bi došlo do promene nezadovoljavajućih odnosa u društvu i ostvarenja humanijeg društva. 
  U ljudskom društvu dakle, kako to smatra Dostojevski, ima ljudi koji su  primeri budućeg  bratskog hrišćanskog morala, spremnih da preobraze svet. Dakle vizija bratske zajednice budućnosti, utemeljene na veri u isceljujuću moć  hrišćanskog praštanja odnosno moć ličnog moralnog usavršavanja vizija je Dostojevskog. 

    Iako i sam svestan da je zlo duboko ukorenjeno u ljudima,

Održivi razvoj


Budućnost je u tvojim rukama- Održivi razvoj

Резултат слика за терминатор 2 нема фате

   ’’Čovečanstvo se ponaša kao domaćin koji stoji u dvorištu i zapanjeno konstatuje ’’gori kuća’’.’’

   Svakodnevno smo svedoci ekstremnih vremenskih uslova poput kataklizmičnih požara, poplava, oluja, talasa tropskih vrućina koji sve više privlače pažnju naučnika, medija ali i javnosti uopšte.
   Nauka nam, pored toga, pokazuje i surovu stvarnost stanja šuma, okeana, polarnih kapa, koralnih grebena... Antropogeni uticaji (uzrokovani delovanjem čoveka) i pritisci na planetu Zemlju doveli su do smanjenja broja divljih vrsta i njihovih staništa. Prema izveštaju Nacionalne geografije : ’’ Indeks žive planete  koji prati globalne trendove stanja divljih vrsta, ukazuje na to da su populacije riba, ptica, sisara, gmizavaca i vodozemaca opale u proseku za 60% između 1970. I 2014. Godine.’’ Sumorni pokazatelji svedoče da su glavne pretnje živim bićima direktno povezane sa: ’’...ljudskim aktivnostima, uključujući gubitak i degradaciju staništa i prekomerno iskorišćenje divljeg sveta.’’ [2]

Dostojevski o humanizmu


Hrišćanski humanizam kod Dostojevskog

Mističko verovanje contra čovekoljublje

  U publicističkom spisu Dostojevskog: Dnevnik pisca za 1873. godinu čitamo da je pravoslavlje istina i spas ruskog naroda i spas i  istina celog čovečanstva.U  ruskom pravoslavlju sačuvao se Hristov lik u svojoj čistoti- smatra Dostojevski. Da li ovakvo tumačenje ruskog hrišćanstva ima veze sa misticizmom?   ‘Ja vam još nijedno mističko verovanje nisam dao.’ i ‘Ja pravoslavlje shvatam ne kao mističku veru već kao čovekoljublje i radujem se tome.’, zapisao je Dostojevski u svojoj intimnoj beležnici 1876. godine. U ono vreme misticizam je bio vera u božansko obeležje Hrista i u zagrobni nebeski svet. Optužiti nekoga da je mističar značilo je i da pristaje na vladajući politički sistem, a tako je u Salcbrunskom pismu Bjelinski kritikovao Gogolja. U Dnevniku pisca za 1876. godinu možemo pročitati da u ruskom hrišćanstvu nema misticizma. U njemu je, veli Dostojevski, samo čovekoljublje, samo Hristov lik. Hristov lik je, za Dostojevskog, simbol slobode, ravnopravnosti i bratstva: ‘Ja pravoslavlje shvatam kao čovekoljublje.’, piše autor ‘Zločina i kazne’ u intimnoj beležnici 1876. godine.

Digitalna revolucija, uhvati talas
 

   Tvoje vreme je ograničeno, nemoj ga trošiti živeći nečiji život. Nemoj da dopustiš da te zarobi dogma – živeti kako drugi misle. Nemoj dozvoliti da buka tuđih mišljenja utiša tvoj unutrašnji glas. I najvažnije, imaj hrabrosti da pratiš svoje srce i intuiciju. Oni nekako već znaju šta zaista želiš da postaneš. Sve ostalo dolazi na drugo mesto.
Stiv Džobs




   Ovo je početak početka digitalne revolucije, a doba digitalnih tektonskih promena je na nama. Prema rečima Klausa Schwaba[1]: ’’ Nalazimo se na početku razdoblja koje na najdubljem nivou menja način na koji živimo, radimo i odnosimo se jedna prema drugima.’’ Mnogi analitičari slažu se oko toga da digitalizacija ima potencijal da u potpunosti izmisli način na koji pojedinci, društva i organizacije fundamentalno funkcionišu.[2] Reč je o razvoju globalne digitalne kulture.[3]

Dostojevski o smislu ljudskog postojanja


Antropološki pesimizam Dostojevskog

‘Ja sam dete svoga vremena. Dete bezvjerja I sumnje.’ Dostojevski, Pisma

‘Ali možda Boga i nema…’ Raskoljnikov, Zločin I  kazna

‘Na svetu ne postoji ništa takvo što bi nagonilo ljude da vole sebi slične.’ Ivan Karamazov, Braća Karamazovi

‘Jer živa duša će života iskati, živa duša neće iskati mehaniku, živa je duša podozriva, živa je duša nazadna.’ Razumihin, Zločin I kazna

‘Nisu teški tereti za sve.’ Aljoša Karamazov, Braća Karamazovi

‘Ljudi su na zemlji sami- u tome je nesreća.’ Lihvar,  Krotka

‘Širok je čovek, suviše širok. Ja bih ga suzio.’ Ivan Karamazov, Braća Karamazovi

‘Da bi se čovek zavoleo potrebno je da se sakrije, a pokaže li svoje lice gotovo je s ljubavlju.’ Ivan Karamazov, Braća Karamazovi

‘Pa šta bih ja bez Boga?- Sonja Marmeladova
A šta tebi Bog za to čini?’- Raskoljnikov, Zločin I kazna

‘A uveriće se ljudi i u to: da ne mogu nikad ni slobodni biti, zato što su slabi, poročni i ništavni i buntovnici.' 'Jer ništa nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode.' Veliki inkvizitor, Braća Karamazovi


Ljudski karakter, autentična ljudska komunikacije, usamljenost

   Na samom kraju pripovetke Krotka( objavljena 1876. godine u Dnevniku pisca), gde lihvar-filozof svodi svoj životni bilans, nailazimo na jedno viđenje sveta koje je pesimističko u svojoj antropološkoj ravni značenja. Naime, dok mrtvo telo njegove žene leži na odru, lihvar kaže: ’ Šta će mi sada vaši zakoni, vaša država, vaša vera. Zašto je mračna inercija uništila ono što je dragocenije od svega?’ i ‘Ljudi su na zemlji sami’ dodaje junak Dostojevskog. Na kraju lihvar postavlja jedno dalekosežno pitanje: ‘Ljudi volite jedni druge, ko je to rekao, čiji je to zavet?’

Janusova lica globalizacije

  „Naš san je svet bez siromaštva.“
Moto Svetske banke 

  „Vlast  prikazuje većinu koja nastanjuje podrume sveta kao potrošnu robu. Podela sveta isključuje većinu.“
Markos podkomandant Zapatističkog narodnooslobodilačkog pokreta


Uvod

   Živimo u svetu u kojem se transformiše svaki aspekt onoga što činimo, bilo to dobro ili loše, upadamo u jedan globalni poredak koji niko u potpunosti ne razume, ali čije posledice osećamo svi.“
Entoni Gidens[1]
 
    Iako globalizacija nije nova pojava, o različitim talasima globalizacije govori se još od 16. veka, kada se danas o njoj govori misli se na svet nastao nakon pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, kolapsa modela realnog socijalizma i Fukujamine objave kraja istorije odnosno objave pobede liberalne demokratije i modela slobodnog tržišta, dakle trijumfa kapitalizma kao globalnog sistema koji više nema alternative i svetskog rivala.

Pokušaj tumačenja Beketa

’’Onaj koji je mnogo čekao čekaće zauvek.’’
                                                                          Samjuel Beket



   Sumnja u osmišljen kosmos, verovanje da je nakon Ničeove objave o smrti Boga život lišen smisla, da prikaz čovekove agonije može biti samo jedna farsa, da je čovek apsurdan i beznačajan, da je čovekov život tek jedan tren kome se ne može naći smisao- egzistencijalna su uverenja Samjuela Beketa.[1]
''Ali, srušiti fabriku ili pobuniti se protiv vlade ili izbegavati popravljanje motocikla zato što se tu radi o sistemu znači napasti posledice umesto uzroka; i sve dok se napadaju samo posledice, nikakva promena nije moguća. Pravi sistem, realan sistem, to je naše sadašnje građenje same sistematske misli, same racionalnosti, pa ako je fabrika srušena a racionalnost koja ju je proizvela ostavljena, racionalnost će jednostavno napraviti drugu fabriku. Ako neka revolucija sruši sistemsku vladu a ne dotakne sistematski obrazac misli koji je proizveo tu vladu, taj obrazac će se ponoviti u narednoj vladi. Toliko se govori o sistemu. A tako se malo poznaje.''

Robert M. Pirsig, Zen i umetnost održavanja motocikla