Dostojevski o humanizmu

Hrišćanski humanizam kod Dostojevskog

Mističko verovanje contra čovekoljublje

  U publicističkom spisu Dostojevskog: Dnevnik pisca za 1873. godinu čitamo da je pravoslavlje istina i spas ruskog naroda i spas i  istina celog čovečanstva.U  ruskom pravoslavlju sačuvao se Hristov lik u svojoj čistoti- smatra Dostojevski. Da li ovakvo tumačenje ruskog hrišćanstva ima veze sa misticizmom?   ‘Ja vam još nijedno mističko verovanje nisam dao.’ i ‘Ja pravoslavlje shvatam ne kao mističku veru već kao čovekoljublje i radujem se tome.’, zapisao je Dostojevski u svojoj intimnoj beležnici 1876. godine. U ono vreme misticizam je bio vera u božansko obeležje Hrista i u zagrobni nebeski svet. Optužiti nekoga da je mističar značilo je i da pristaje na vladajući politički sistem, a tako je u Salcbrunskom pismu Bjelinski kritikovao Gogolja. U Dnevniku pisca za 1876. godinu možemo pročitati da u ruskom hrišćanstvu nema misticizma. U njemu je, veli Dostojevski, samo čovekoljublje, samo Hristov lik. Hristov lik je, za Dostojevskog, simbol slobode, ravnopravnosti i bratstva: ‘Ja pravoslavlje shvatam kao čovekoljublje.’, piše autor ‘Zločina i kazne’ u intimnoj beležnici 1876. godine.

Dakle Dostojevski pod pojmom pravoslavlja podrazumeva izvesnu religiju bez misticizma, religiju shvaćeni kao sinomim za izvestan humani opšteljudski ideal kojem svi ljudi teže i koji će se ostvariti ne negde gore na nebu već na zemlji ( s ovim opštim mestima o tumačenju ruskog pravoslavlja kod Dostojevskog,  slaže se i akademik Nikola Milošević o čemu i piše u svojoj knjizi ‘Dostojevski kao mislilac’).

Hrišćanski humanizam

   U Dnevniku pisca za 1876. godinu ovo čovekoljublje konkretizuje se kroz zahtev za jednim boljim društvom u kome desetogodišnje devojčice neće morati da rade u fabrikama odajući se pri tome razvratu za koji Sodoma nije znala. U istom spisu Dostojevski i dalje ide u socijalnom i istorijskom konkretozovanju ideje čovekoljublja, naime naglašavajući kako on nikad nije mogao da prihvati misao da  jedna desetina ljudi ima pravo da se razvija, dok ostalih devet desetina ljudi valja da služi kao sredstvo i oruđe tog razvoja: ‘ Ne želim da mislim i živim drugačije nego verujući da će svih naših devedeset miliona Rusa biti obrazovano, oljuđeno i srećno.’, piše Dostojevski i dalje dodaje: ‘Meni se potpuno ne sviđa lik ovoga sveta.’

   Dakle potpuno uspostavljanje humanih i slobodnih društvenih odnosa vizija su Dostojevskog. Tako pojam čovekoljublja dobija sasvim konkretnu socijalnu sadržinu, i postaje uvod za hrišćanski humanizam nasuprot misticizmu. Čovekoljublje dobija kritičke a ne apologetske tonove.( Apologetski pogled na društvo pretpostavlja da je sadašnjica ili jednaka idealu ili bar u sebi ima neka bitna obeležja izvesnog idealnog stanja.)

   U Dnevniku pisca za 1876. godinu kazaće Dostojevski još i to kako veruje da će se carstvo misli i svetlosti ostvariti upravo u Rusiji, možda brže nego bilo gde u svetu, zato što se u Rusiji, veli on, i sada niko neće zalagati za ideju o neminovnosti ‘poživotinjenja’ najvećeg dela građana radi blagostanja jedne male pribvilegovane grupe ljudi, kao što je u Evropi svuda slučaj. Dostojevski kritičkim tonom, ali u strahu od cenzora, na posredan način izrazom ‘poživotinjenje’ označava ono najgore u vremenu u kojem je živeo. (Da bi razumeli socijalno konkretizovanje pojma čovekoljublje treba se prisetiti anegdote iz piščeve mladosti naime kada je feldjeger pesnicom u potiljak tukao nedužnog kočijaša: ‘Nikad nisam mogao da zaboravim feldjegera i mnogo toga sramnog i ružnog u ruskom narodu.’ – piše Dostojevski. Feldjeger je za Dostojevskog očito simbol despotskog i surovog načina društvenog uređenja u kojemu je čoveku od vlasti lako da poživotinji. Major u ‘Zapisima iz mrtvog doma’, Mitja Karamazov koji čupa bradu nesrećnom kapetanu, otac Zosima koji još dok je bio oficir brutalno prebija podređenog vojnika i sl. simbolišu poživotinjenje vlasti. A vlast i moć opijaju kaže Dostojevski.)

   Hristova istina je u Rusiji, smatra Dostojevski, sadržana samo u zametku, kao mogućnost a ne stvarnost, dakle kao nešto što u postojećim društvenim odnosima još nije realizovano. Ipak, prema Dostojevskom, ruski narod i rusko pravoslavlje jedini su čuvari humanističke istine hrišćanstva. Opštečovečanski ideal kod ruskog naroda i njegove religije je nešto u šta se veruje. Opštečovečanski ideal čovekoljublja druga je reč za pravoslavnu religiju, tako da i ateistički ruski intelektualci zajedno sa narodom mogu težiti istom idealu. Tako možemo reći da prema Dostojevskom autentičan izraz najdubljih svojstava ruskog narodnog karaktera predstavlja traganje za bratskim pravednim svetskim poretkom. Tako Dostojevski u svojoj besedi Puškinu i piše: ‘Biti pravi Rus, biti Rus u potpunosti, možda i znači postati brat svih ljudi, svečovek ako hoćete.'

Ruski socijalizam

   Dostojevski je u poslednjem broju ‘Dnevnika pisca’ progovorio I o ruskom socijalizmu. Pod ruskim socijalizmom veliki pisac je podrazumevao neodoljivu žudnju ruskog naroda za sveopštim, svenarodnim I svebratskim sjedinjenjem svih ljudi u ime Hristovo, naglašavajući da je cilj ruskog socijalizma svenarodna, vaseljenska crkva ostvarena na zemlji. Napomenimo I to da Dostojevski ne misli o crkvenim organizacijama, već tumači narodnu dušu kao riznicu pravoslavlja. A u prvom poglavlju Dnevnika pisca za 1881. Godinu gde piše o ruskom socijalizmu Dostojevski kaže:’Socijalizam ruskog naroda nije ni u komunizmu ni u mehaničkim oblicima.’

Politički socijalizam, papizam, mravinjak

   Kao kritičar političkog socijalizma, Dostojevski piše da se ovaj oblik socijalizma bez obzira na nagoveštene ciljeve samo sastoji u želji siromašnih klasa za sveopštim grabežom a posle neka bude šta će biti. Odnosno u ‘ Zimskim beleškama o letnjim utiscima’ Dostojevski nam predstavlja mravinjak kao simbol za zajednicu u kojoj bi društvena Pravda trebalo da bude zadovoljena po cenu žrtvovanja zahteva za slobodom. Ako se dakle ostvare samo ekonomska i socijalna pitanja u ovom užem smislu (bez prava na slobodu) onda, po Dostojevskom, aksiološka vrednost konstrukcije mravinjaka (konstrukcija političkog socijalizma) mora biti dovedena u pitanje. Kritikujući ujedno i papizam zato što se opredelio za rimsko svetsko gospodstvo, a katolička crkva je, prema Dostojevskom, metod nasilnog realizovanja religijskih ideala proglasila za jedini mogućni metod. Tako je socijalizam izdanak katoličanstva, jer francuski socijalizam, kako to smatra Dostojevski na stranicama Dnevnika pisca za 1877. Godinu, svodi se na ideju nasilnog ujedinjenja čovečanstva.

Klevetanje ljudske prirode kod socijalista

   U februarskom broju Dnevnika pisca za 1877. Godinu Dostojevski izjavljuje da je u francuskom socijalizmu dostignuti cilj nešto što je bilo vrhunac egoizma I nečovečnosti, ugnjetavanje svake slobode i ujedno vrhunac klevetanja ljudske prirode. Klevetanje ljudske prirode u socijalističkim idejama( ovde treba reći da je Dostojevski kritikovao socijaliste koji su jednu neiskustvenu političku formu trebali da nametnu stvarnosti bez da je ikada socijalizam postojao u praksi), za Dostojevskog znači predstaviti čoveka kao ropsko biće I da se novi socijalistički poredak može sazdati samo na porivima koristoljublja, slično kakvom velikom mravinjaku. I katolicizam I socijalizam u čoveku vide samo mrava, biće u kome takozvane niže ekonomske potrebe čine ono što je bitno. Zbog ovih sličnosti socijalizma I papizma , smatra Dostojevski, papa će pred narod izaći ‘ pešice i bos’ (Dnevnik pisca za 1873. godinu)  I sa svojom armijom jezuita uveravajući taj isti narod da je komunizam već sadržan u hrišćanstvu, a sve s namerom ponovne uspostavljanje svetovne vlasti.

by Edi